Vladimír Holan

Ни у ком случају поводом "наступајуће", "најлуђе" ноћи; ни у ком случају пригодно желећи "срећну нову годину и празнике", доносим одломак из једне, усудићу се да напишем, ПАСКАЛОВСКЕ ноћи, једне која се, иако је артифицијелна, убраја у низ "судбоносних" ноћи пуних искушења и преображаја: одломак из Ноћи са Хамлетом чешког песника Владимира Холана.


******* [ово НИСУ пахуље - прим. Б. С. О.]**********


Љубав!... Пре но што почне да живи одважује се на све,
а стално уништава оно чиме се храни... Изокренути снег...
Али снег под стопалом анђела апстракције
не топи се... А пошто судбина не хаје за идеале,
она је владавина и влада... Али љубав је
требало да буде оно што ће бити... Но управо преко ње
сазнајемо да смо већ осуђени...
Чак и апсурд је апсурдан...
Нема за нас избора...
Некад нека магловита реченица
чији је мрачни смисао за нас несхватљив
кадра је да се разгори до таквог блеска
да нас заслепљује... Јер метафизичка је
сама стварност... Али заљубљени
не воле да између загонетке
и могућности одгонетања
оштроумност крњи своје оштрице... Дословни,
они се грле и љубе чак и не слутећи
да чак и опасност прелази у навику и равнодушност.
У противном случају морали би умрети. Умрети можда
без мајсторства страве, али сасвим сигурно
у босој тишини која нам се ближи
на цветни позив
и просто нам говори: доста!
Ми се тад једва погледамо -
и пре но што схватимо је ли реч о промени или преображају
морамо и тој промени и преображају
да се поклонимо и пружимо руку без журбе
да би се могли преобући у мртвачко рухо...

Али прави љубавник не склапа примирје с портретом
и не пристаје да понесе Асирцима петла
од још незачетих речи, од недореченог згражања,
од неисказане радости... Свака представа је
привлачна... Чак и представа самоубиства...
Стога нека траје ноћ
у којој ће упорна хармонија
понављати свој ритам толико дуго
да једино усуд може испретргати оно њено женско намигивање
мигањем демона уништења!
Нека траје ноћ у којој се милости може надати
једино уметност, већ одавно проклета
радозналошћу пакла и равнодушношћу овог света!
Нека траје ноћ, макар и последњи камен што
преостаје градитељу светионика - имао да убије његовог сина!
Нека траје ноћ, макар имао да се угаси први свитац
за време градње подземне железнице!
Нека траје ноћ у којој је метла комете
већ одавно ишчистила пад анђелица
из ватиканских вртова у задушничку шуму Ватерлоа!
Срцe је терет... Разум - само тежина... Чак и посмртна невиност
баца нас у искушење... Стога нек траје ноћ!

ВЛАДИМИР ХОЛАН (1905-1980)
из поеме Ноћ са Хамлетом,
КОВ, 2004, стр. 33-35.
превод: Петар Вујичић