петак, 05. децембар 2008.

Tomaž Šalamun

Након неког времена у Америци почео сам мислити на свом лошем енглеском, то је била некаква културална схизофренија у мојој глави. Отишао сам по савјет к Чеславу Милошу, који је предавао на Берклију и није био познат у Америци као пјесник. Изненадио се што уопће знам да је пјесник. Питао сам га што да радим, а он ми је рекао: »Младићу, престар си да би промијенио језик. Осим тога, Тито није Стаљин, стога - врати се назад«.

из интервјуа Вјеснику, преузето са "Дневног гласника"


Писма

I

Љубави, што се
вртиш као геометрија,
где си? Да стварно верујем у
себе, као што кажеш да верујеш
ти, рало с надничарима, прсту с
обручима, земљо с
кишом? Нисам сасвим
потпун, ни животиње нису, које се
паре,
змај са змајем, овца с овцом, светло са
сенком. А шта су ти коначно
узимали ова моја езотерична метода и преводилачка
сласт ? Нисам ли ти све
враћао? Одбацила си ме, јер си
површан и нестрпљив
читалац. И зато што сам говорио да сам
бог, а ти си веровала. Мислила си да је
окрутност оно што је било
ватра, вода, ваздух. Је ли ти нешто
боље сад кад си наслоњена на
друго раме? Друге, много
трошније облике! него што сам ти био
ја?

II

Fuck you, man! Зар стварно не схваташ да си ми
отишао? А кад си ми
стварно отишао, здробио си се као каква
одвратна пластична играчка. Каква
страшна досада та твоја вечна
тема! Ти ништавни системићи
фарбања и узурпирања живих
људи! Свака жена би полудела.
Као најпрождрљивија жаба пио си ми
ваздух. Нађи себи какву Веронику или
Магдалену, ако сад - прекасно -
установљаваш да су твоје завере с
апостолима премало природне. Природа,
човече! Дакако да сам ти веровала. Само ко
није, пре него што те прозре. Али полако ћеш
установити или си већ - да је и за
историју кич што изиграваш, не само за
жену. Да. Сад ми је боље, кад сам
наслоњена на друго раме.
Лепо ми је. А то о трошности!
Жао ми је због тебе. Престани с тим смешним
бледим
лицем, »патњом«, за коју уопште ниси
надарен. Те црне рупе, које себи сам
подмећеш, нису никаква
љубав или одговорност према деци, него
баш таква шарена лажа, као »твоја
Марушка«, које никад није било. И још и
то објави, кад си већ све друго:
ниси више у игри.

III

Седим на столици.
Као какав мртви свештеник коме су
испили крв.
Цвату, цвату
бадеми.
Сви идемо кући.
Облак је зрак.
Изблиза видиш да се не
да помиловати.
Пароброди чекају да их
истоваре испред луке.
Јуче је била киша.
Данас сунце блиста.
Цвату, цвату
бадеми.


Томаж Шаламун (1941)
из збирке Маске, Књижевна заједница Новог Сада, 1987.
превод са словеначког: Јосип Ости


Нема коментара: