среда, 30. јул 2008.

Yves Bonnefoy - Vrai nom

VRAI NOM

Je nommerai désert ce château que tu fus,
Nuit cette voix, absence ton visage,
Et quand tu tomberas dans la terre stérile
Je nommerai néant l’éclair qui t’a porté.


Mourir est un pays que tu aimais. Je viens
Mais éternellement par tes sombres chemins.
Je détruis ton désir, ta forme, ta mémoire,
Je suis ton ennemi qui n’aura de pitié.


Je te nommerai guerre et je prendrai
Sur toi les libertés de la guerre et j’aurai
Dans mes mains ton visage obscur et traversé,
Dans mon coeur ce pays qu'illumine l'orage.


ISTINSKO IME


Zamak koji si bila prekrstiću u pustinju
Ovaj glas u noć, a tvoje lice u odsustvo,
A kad budeš pala u neplodnu zemlju,
Munju koja te je donela nazvaću ništavilom.

Smrt je zemlja koju si volela. Ja dolazim,
ali uvek tvojim putevima mračnim.
Razaram ti žudnju, sećanje i oblik,
Neprijatelj sam ti i neću imati milosti.


Nazvaću te ratom i nad tobom ću
Imati sva prava koja mi rat daje;
U naručju ću stezati tvoje mračno, probodeno lice.
A u srcu ovu zemlju, olujom obasjanu.


prevod: Bojan Savić Ostojić

Prevod sam popravio nakon konsultacije prevoda Mirjane Vukmirović u izboru iz Bonfoaove poezije "Od vetra i od dima". Izborano lice sam prekrstio u probodeno.

Treba reći nešto o odgovarajućoj francuskoj reči
traversé. Ona je uglavnom praćena dopunom (primer: le ciel traversé des nuages: nebo prekriveno oblacima). Međutim, usamljena odgovara našem probosti, prostreliti (u fr. uobičajenije percer, traspercer) - što sam ja u prvom nacrtu prevoda prevideo. Ali ne samo to: dopustio sam sebi da ga dopišem slikom za koju sam pretpostavljao da je adekvatna. No, ona nije bila izrečena. A na prevodiocu nije da nagađa šta se krije u oćutanom produžetku.

(Može on da nagađa, ali ne naglas:)


Ристо Ахти - Безнађе гледаоца


Ако пливачу виси сидро о нози, срамотно је &
ружно то му
показати. Он ће га сигурно негде употребити
за нешто важно и корисно. Није све онако како изгледа.

Ако човек, који себе слепим назива, има само шешир
на очима, заиста је увредљиво и страшно то му показати. Нико
на овоме свету ништа не показује слепом,
сем ако не жели да буде ђавоље безобразан.

Ако ловац држи пушку наопачке и цев ка челу, неко
би сигурно радо, због деце или из другог разлога нешто
рекао. Побогу! Ловац је тај који би требало да зна како
се пушка држи.

Изгубљени на мрачном путу не тражи да се изгуби а не тражи ни мрак. Само
мало Здравља – више од тога не може ова глава да поднесе. Само
мало знања, остатак можеш да уништиш. Доста! Доста! Имај

милости! - нико празноглав не тражи учитеља, нити незнаног
видара за своју болест.



из антологије финске поезије "Пасош“, Сарајевске свеске 31
превод са финског: Драгана Цветановић


Отварање, л(ог)ично, уз Адама (Загајевског)

Сваки дневник је а приори издајник. Свака написана реч већ више није лична. Ко је буде читао, па макар и сам аутор, после неког времена, да ли ће у тој речи заиста тражити искреност или нешто општије: нпр. само лепоту исказа, стила? - Код мене превагњује ово друго.

Но, пошто постоји прилика да га овако бесрамно егзибиционистички пружамо којекаквим анонимусима, не значи да смо воајери, већ да смо његову склоност издајству намерили да експлоатишемо, преокренемо у своју корист.

Оно негдашње "лично" морало би самим тим да постане "усмерено-другом". Морало би да постане поствареније, синтетизовано - али прецизније, СТВАРНИЈЕ него да је САМО ЛИЧНО.

Дакле - треба да постане НАД-ЛИЧНО.


Тако једна ружна, austère реч ПОСТВАРЕНОСТ, може да послужи и као савршен увод у једну песму Адама Загајевског.




ХОЛАНДСКИ СЛИКАРИ



Бремените и од тешког метала цинкане чиније.
Дебели прозори отечени од светлости.
Материјалност оловних облака.
Хаљине као покривачи. Влажне остриге.
Ствари су бесмртне али не служе нама.
Дрвене кломпе умеју да ходају саме.
Подне плочице никада се не досађују.
Понекад играју шах са месецом.
Ружна девојка проучава писмо
написано симпатичним мастилом.
Да ли је реч о љубави или о богатству?
Столњаци миришу на штирак и морал.
Површина није повезана са дубином.
Тајна? Нема тајне, постоји само плаветнило,
немирно и гостољубиво као крик галеба.
Жена пажљиво љушти црвену јабуку.
Деца маштају о старости.
Неко чита књигу (књига је читана),
неко спава и претвара се у топли предмет
који дише (као хармоника).
Волели су станове. Свуда су становали,
у наслону дрвене столице
и у млазу млека, танком као Берингов мореуз.
Врата су била широм отворена, ветар наклоњен,
метле су се одмарале после савесног рада.
Куће отворене. Сликарство земље
у којој није било тајне полиције.
Само се на лицу младог Рембранта
појавила прерана сенка. Због чега?
Реците, холандски сликари, шта ће бити,
кад се јабука ољушти, кад свила угасне,
кад све боје постану хладне.
Реците, шта је тама?

из збирке Платно, у преводу Бисерке Рајчић (Стубови културе, 2003)



Карлос Друмонд де Андраде - Замишљено путовање

Оставимо ли на тренутак веома могуће, па ипак сувише лако позивање на Берклијев солипсизам у тумачењу Андрадеове песме која следи, смемо ли да постулирамо да је стваралачки порив савременог песника константна персонификација (можда је исправнији учестали облик персонифицирање) онога што се константно деперсонализује? Да ли се и тако може схватити ремболика Пажња која се наслућује у овим стиховима?

...Ја сам лаж побуњена
против општег духа
и покушавам да се дограђујем
изнова у сваком тренутку, сваком грчу,
у напо
ру да уобличим
свој почетак само мој
и раширим лук воље
да бих прекрио читаву гомилу
случајно независних ствари.


Да ли се у овом "прекривању случајно независних ствари" од стране Песника крије нешто судбински, нешто што има амбицију да свим тим стварима, које су постварене и олупане до сржи, накнадно удахне нови смисао, фаталност и непобитност?

***

+ Поводом Б. и њених узнемирујућих речи (које се урезују у ову песму):

присутно, неспознато

- Да ли присутно, само по себи, постоји? - Не.
Мора да буде спознато да би постојало.



ЗАМИШЉЕНО ПУТОВАЊЕ



Какво је неко место

кад нико не пролази њиме?

Да ли ствари постоје

кад их не гледају?

Унутрашњост напуштеног стана,

пинцета заборављена у фиоци,

еукалиптуси у ноћи на путу,

три пута напуштеном,

мрав на земљи недељом,

мртви, минут

после сахране,

ми, сами

у соби без огледала?


Шта раде, шта су

ствари непотврђене као ствари,

неоткривени минерали – а једног дана

биће?


Неоткривена звезда,

нешкрабана реч на папиру

коју никада нико није прочитао?

Да ли, да ли свет настаје

само кад га око

које га ствара и даје му просторност

погледа?


Материјалност ствари: непоузданост

варљивог ока, лажног слуха,

рука док се игра да ли ће је узети или неће

и узимајући, ствара јој привид облика

и, још већи, привид смисла?


Или све постоји

обилато, оглушујући се

о наше судско испитивање

а оно постоји тек кад допусте

испитиване ствари?

Можда је све хиперпијаца

могућих и немогућих вероватноћа

које управљају мојом фантазијом

док

стварам обману шетње

али по мени шета шеталиште,

што је једина стварност, забављати се

овим магличастим сном и осетити

и уживати у згодама и незгодама шетње?


Оцртава се

ужасна борба

између измишљеног бића

и света који измишља.

Ја сам лаж побуњена

против општег духа

и покушавам да се дограђујем

изнова у сваком тренутку, у сваком грчу,

у напору да уобличим

свој почетак само мој

и раширим лук воље

да бих прекрио читаву гомилу

случајно независних ствари.


Рат без воље, неодређено се

наставља,

створен од порицања, оружја сумње,

тактика која ће се окренути против мене,

упорно испитује да би знао

да ли постоји непријатељ, да ли постојимо

или смо сви претпоставка

борбе

под сунцем кратког дана у коме се боримо.




Carlos Drummond de Andrade

(1902 - 1987)


из Цвет и мучнина, КОВ, 2005,

превод са португалског: Нина Мариновић