Milutin Petrović

 

HITNUH STRELU

Strelu i luk iskopao sam 

negde u podrumu  Preturajući 

među stvarima   Ne bogzna kako 

Izašao na ulicu  Bilo je 

od svega pomalo  Pridružih se prvoj gomili 

Pričali su koješta  Nimalo 

njima nije bilo čudno 

Što ja nisam izustio ni reči 

Na mostu                              I dalje 

Zaustavljene kolone vozila  

                                               Zanos 

Kad oglasi se pištaljka i kola 

krenuše  Zaobilazeći me 

U dvorani  Bilo je hladno 

Sem suvog kašlja  Mršave ruke 

u vazduhu  I kristalne čaše s vodom 

Ništa drugo nije se dogodilo 

Sedeo sam među 

publikom  Bližila se noć 

Isceliteljko  Mislio sam 

Najzad  A izašao sam 

samo u šetnju                   Kad 

Iznenada  Na glavi jednog prolaznika 

ugledah crvenu jabuku 

Hitnuh strelu                    I 

promaših jabuku 

(iz knjige Glava na panju)

Milutin Petrović (1.5.1941 - 28.12.2020.)

sleva na desno

Knjiga, Svjetlost, 1991
Promena, SKZ, Beograd, 1974 
Poezija snova/Rasprava sa mesecom, Vreme knjige, 1993 
Nešto imam, Gradac, 1996 
Drznoveno roždestvo, Prosveta, 1969 
"O", Prosveta, 1990
Svrab, Prosveta, 1977
Promena, drugo izdanje, Gradac, 1994
Naopako, Gradac, 1997
Protiv poezije, Rad, 2007 
Izbor/Choix, Rad, 2007
Tako ona hoće, Matica srpska, 1968 
Glava na panju, 1971
Stihija, izabrane pesme, 1983 

 Izabrane pesme objavljene u Agonu (4/2009)

Kito Lorenz

 

ČITAM O VEZUVU I SMRTI

Ja sam smrt koja magarca

sa zavezanim udovima

baca u Vezuv

Ja sam magarac koji smrt

sa zavezanim udovima

baca u Vezuv

Smrt je magarac koji me

sa zavezanim udovima

baca u Vezuv

VEZUV SE NEKAKO DRŽI LAVE

---

Kito Lorenc, Drugi jezik/Andre Sprache, Smederevo, 2008. Izabrali i preveli Zlatko i Jan Krasni

(Kalenić, 100 dinara)

Emanuel Bov: MOJI PRIJATELJI (Službeni glasnik, 2020)

Iz štampe je upravo izašao roman Emanuela Bova Moji prijatelji, u prevodu Bojana Savića Ostojića.

Izvorno objavljen 1924, prvi Bovov roman postigao je veliki uspeh i danas se smatra njegovim najpoznatijim delom. Glavni junak i narator, Viktor Baton, vojni invalid koji dane provodi u čekanju invalidnine i izbegavanju svakog posla, pripoveda o svojim susretima sa muškarcima i ženama od kojih očekuje razumevanje, ljubav i prijateljstvo. Do toga, međutim, nikad ne dolazi budući da u presudnom trenutku, kad treba da opravda stečeno poverenje, Baton napravi neku nepopravljivu grešku. Ono što i danas čini ovaj roman inovativnim jeste bistra deskripcija, izneta uz obilje neposrednih detalja u kojima se narator ne stidi nijedne svoje predrasude. Od prve rečenice, Baton se pred čitaocem otvara, ne libeći se da pokaže i strane koje bi mu išle u prilog i one nepoželjnije. Uz to ide jedna neodoljiva, skoro detinja iskrenost koju je Bov patentirao i koja se ne može podražavati.

Emanuel Bov je rođen 1899. kao Emanuel Bobovnikov. Posle Mojih prijatelja (Mes amis), objavio je još tridesetak romana i knjiga pripovedaka: među njima se izdvajaju roman Arman (Armand) i putopis Bekon-le-Brijer (oba iz 1927). Nakon nemačke okupacije Francuske principijelno je odbio da objavljuje i emigrirao u Alžir, u nadi da će se prebaciti u London. Vratio se u Pariz 1945. i, malo pre nego što će izaći Klopka (Le piège), roman posvećen višijevskoj Francuskoj, umro od bolesti i iscrpljenosti.

Posle smrti je zaboravljen. Za kasniju sudbinu njegovog dela u Francuskoj zaslužan je pre svega dramski autor Remon Kus, koji je sedamdesetih inicirao ponovno objavljivanje Bovovog opusa kod izdavača Flamarion. U širim okvirima postao je poznat osamdesetih, nakon što je Peter Handke preveo Moje prijatelje na nemački (1981), te kada je objavljen engleski prevod Dženet Lout (1986). U slično vreme prvi prevod ove knjige pojavio se i u Jugoslaviji, na slovenačkom: godine 1985. Cankarjeva založba je objavila prevod Aleša Bergera. 

Emanuel Bov, Moji prijatelji

izdavač: Službeni glasnik 

biblioteka Književni glasnik, kolekcija Delta

Urednik: Nikola Vujčić 

Sajt izdavača

    

 

Bojan Savić Ostojić: NIŠTA NIJE NIČIJE (Kontrast, 2020)

Uskoro u izdanju beogradskog Kontrasta izlazi roman Bojana Savića Ostojića, Ništa nije ničije.

 

Kabinet kurioziteta Bojana Savića Ostojića predstavlja nam „nečujni režim“ postojanja sveta u kome se istorija uči na buvljacima, a pijaca je njegova najstarija institucija. Pripovedač ovog romana istovremeno je neumorni hodač, strasni kolekcionar polovnih knjiga, uporni detektiv koji prati tragove propadanja svih Jugoslavija, ostavljeni ljubavnik i iznevereni prijatelj. U njegovom pijačnom cegeru nalaze se, kao posebne dragocenosti, dnevnici, spomenari, ceduljice, beleške, crteži i spiskovi želja anonimnih autora. Ovi artefakti, napisani naivno ali ubojito neposredno, rekonstruišu delikatnu priču o samoći i ljubavnom čekanju. Pročitajte je što pre, ne čekajući da knjiga počne svoj nevidljivi život na tezgama brojnih beogradskih buvljaka

Tatjana Rosić

 

*

 

Da knjige o knjigama ne moraju nužno biti egzibicionistička, cerebralna i narcistička vrsta književne slepe ulice, pokazuje nam najnovije delo Bojana Savića Ostojića Ništa nije ničije. Ovaj poletan, nadasve inventivan, duhovit i vrcav i pored svega ludo zabavan oblik komuniciranja sa knjigama, ali i njihovim vlasnicima, kontekstima i reaktualizovanim značenjima i značajima, pokazuje kako forma u srpskoj književnosti nije u defanzivi. Kako god se odredili spram autorovih tajnih života knjiga, i kako god sumnjali da je jedna konverzija iz intelektualističke ambicije u sferu detekcije moguća, Ništa nije ničije od prvih stranica otkriva čitaocu alternativne prostore u kojima knjige obitavaju, kao mogućnost i kao utočište, i kako ih često od zaborava štite knjigama neskloni ljudi.

Dobro je da je za nekog knjiga još uvek prostor svetog i dobro je da je od ovolikog obilja priča o knjigama moguća izvanredna književnost.

Miroljub Stojanović

Urednica izdanja: Jelena Nidžović

Likovna urednica: Dragana Nikolić

Sajt izdavača: kontrastizdavastvo.rs 

 

Vladimir Burič

Iz beležnice

Treba da budeš širok kao Azija da bi shvatio Evropu. 

So čaja - u šećeru. 

Život na zadatu temu. 

Pasternak je neprevodiv, čak i na ruski. 

Maštati o smrti do smrti. 

Reči u stihu moraju da budu višeznačne kao geografski nazivi. 

Muva na globusu. 

Prozor u noći - poziv na samoubistvo. 

Sve se ispunjava u poslednjem minutu. 

Knjiga miriše na drvo. 

Živeti je sramota. 

Kad čitam loše stihove, čini mi se da sam i sam bezvredan. 

Dolazi vreme infarkta. 

preveo s ruskog Nikola Vujčić

iz knjige Crno i belo, 

Dijak Priboj 2019. 

Slađana Šimrak: Bez preterivanja

 

Slađana Šimrak 

iz knjige Pozamanterija (2018)

razglednica sa izložbe "Neudrogerie" otvorene 22. avgusta 2019. u bečkoj galeriji Kulturdrogerie

fotografija: Nikolina Vezmar

William Carlos Williams

ČEKANJE 

Srećan sam kada sam sam. 
Vazduh je svež. Nebo je 
pegavo i ispljuskano i omotano 
bojom. Grimizni falusi 
sasafrasovog lišća 
vise zgomilani preda mnom 
u hrpama na otežalim granama. 
Kada stignem do praga 
dočekuju me 
srećni krici moje dece 
i moje srce tone. 
Smrvljen sam. 

Zar mi nisu draga moja deca 
kao opalo lišće ili 
zar čovek mora da oglupi 
da bi ostario? 
Izgleda baš kao da mi je Tuga 
podmetnula nogu. 
Da vidimo, da vidimo! 
Šta sam ono hteo da joj kažem 
u slučaju da mi se desi 
ovo što se sada desilo?



(iz knjige Sour grapes, 1921)
prevela Dubravka Popović-Srdanović,
Izabrane pesme, Nolit, 1983,
Bubanj potok 2020, sto dinara)

Sharon Olds

TOPOGRAFIJA



Pošto smo preleteli zemlju legli 
smo u krevet, smestili tela 
delikatno jedno uz drugo, kao mape spremljene 
licem u lice, Istok uz Zapad, moj 
San Francisko uz tvoj Njujork, tvoj 
Fajer Ajlend uz moju Sonomu, moj 
Nju Orleans duboko u tvom Teksasu, tvoj Ajdaho 
blista u mojim Velikim Jezerima, moj Kanzas 
gori uz tvoj Kanzas tvoj Kanzas 
gori uz moj Kanzas, tvoje Istočno 
Standardno Vreme se gloži uz moje 
Pacifičko Vreme, moje Planinsko Vreme 
kuca tik uz tvoje Centralno Vreme, tvoje 
sunce se žustro rađa sa desne strane, moje 
sunce se žustro rađa sa leve strane, tvoj 
mesec se polako rađa sa leve strane moj 
mesec se polako rađa sa desne strane sve dok 
sva četiri nebeska tela 
ne izgore nad nama, dok nas ne stope u jedno, 
sve dok se naši gradovi ne zbratime, 
sve dok nam se države ne ujedine, u jednu 
naciju, neraskidivu, gde vladaju sloboda i pravda za sve. 

Sharon Olds

iz knjige Gold Cell (1987)

antologija POETRY OF SEX 

(priredila Sophie Hannah, Penguin, 2014)

  

Dva nova prevoda: Mišel Bitor - Raspored vremena i Žorž Perek - Kakav mali moped s hromiranim guvernalom u dnu dvorišta? (Izdavačka kuća ARTO, Podgorica, 2019)

Izdavačka kuća ARTO iz Podgorice upravo je u svojoj ediciji Avangarda objavila dva naslova: Raspored vremena Mišela Bitora i Kakav mali moped s hromiranom guvernalom u dnu dvorišta? Žorža Pereka, u prevodu Bojana Savića Ostojića. 

RASPORED VREMENA - Mišel BITOR

Koketirajući sa žanrom kriminalističkog romana u formi dnevničkih zapisa, Raspored vremena je tek u banalnoj ravni čitanja pripovijest o gradu Blestonu, o jednoj knjizi i jednom pokušaju ubistva. U njenoj namjeri i ishodištu riječ je o pokušaju da se uhvati i oslika jedna od najvećih fascinacija književnosti XX vijeka: vrijeme. Tako je Bitor, na ostacima Prustovog traganja za izgubljenim vremenom, odnosno u namjeri da razbije hermetičnost vremenskog kontinuuma i u pokušaju da odgonetne njegovu frustrirajuću neodvojivost od prostora, problemu vremena prišao u duhu neoavangardnih težnji za napuštanjem tradicionalne romaneskne forme i u skladu s onim što će zapravo biti oličenje francuskog novog romana: iskušavanje granica narativne linearnosti i strukture književnog teksta. U najkraćem, rezultat jednog takvog napora bila je knjiga za koju je nekadašnji nadrealista Mišel Leris rekao da je „nabijena poezijom i čisto savršenstvo“.

Mišel Bitor (Michel Butor, 1926⎼2016) stupio je u književnost pedesetih godina s romanom Milanski prolaz (1954). Vezan za izdavačku kuću Les Éditions de Minuit, uskoro će objaviti Raspored časova (1956, nagrada Feneon) i Preinačenje (1957, nagrada Renodo), dva naslova koja će, uz djela Natali Sarot, Alena Rob-Grijea i Kloda Simona, postati amblematske knjige Novog romana. Poslije romana Stepeni (1960) napušta romanesknu fikciju i posvećuje se eksperimentalnijim tekstovima i žanrovski raznovrsnim djelima – esejima, kritikama, putopisima, predavanjima, poeziji.

-------------------------------------------

KAKAV MALI MOPED S HROMIRANOM GUVERNALOM U DNU DVORIŠTA? -  Žorž PEREK

Kakav mali moped s hromiranim guvernalom u dnu dvorišta? (1966) drugi je Perekov objavljeni roman, a ujedno i prvi u kojem se naziru njegove potonje literarne preokupacije: istraživanje moći jezika i propitivanje granica književne forme. Rableovski duhovit i društveno-politički angažovan u mjeri držanja distance u odnosu na efemernu komiku, Mali moped je u stvari ono što je vjerovatno i sam Perek u percepciji svojih čitalaca: zabavan i osviješćen čin melanholije.

Žorž Perek (Georges Perec, 1936-1982) jedan je od najmarkantnijih francuskih eksperimentatora jezika i književnih formi u XX vijeku. Između ostalog objavio je knjige Čovjek koji spava (1967), roman koji je u cjelosti sastavljen od rečenica preuzetih iz knjiga drugih autora, Disparition (1969), roman u kojem su korišćene samo riječi koje u sebi ne sadrže slovo E, kao i „monovokalizam“ Les revenentes (1972), roman u kojem se pojavljuje samo jedan vokal – E. Za prvi publikovani tekst fikcije, Stvari: priča iz šezdesetih godina (1965), dobio je nagradu Renodo, dok je priznanje kritike i svjetsku slavu stekao djelom Život uputstvo za upotrebu (1978). Bio je jedan od glasovitih članova kružoka OuLiPo iliti Radionice potencijalne književnosti. Pored književnosti, bavio se i filmom, režirao i pisao scenarija.

Publikovanje ovih naslova je sufinansiralo Ministarstvo kulture Crne Gore.

Izdavačka kuća ARTO

Bokeška 8, Podgorica

Urednik: Ognjen Savić 

Hannelies Taschau

DOČEK U VASPITNOM DOMU 

Ovde je lepo. Ovde je mirno. 

Ovde ima mnogo mesta. Ovde ima mnogo 

drugova. Brzo ćeš naći prijatelje. 

Samo ako hoćeš. Poverenje za 

poverenje. Svi smo ovde samo radi tebe. 

O čemu sanjaš. 

Da li su ti roditelji još živi. 

A sada test: 

Da li bi više voleo da budeš prijatelj 

Brižit Bardo 

Gustava Hajnemana 

ili Gintera Necera. 

No? No? Zar ne znaš. Zar nisi 

naučio da se. 

Sad razmisli. Zar te tamo nisu 

ničemu naučili. 

A sada test: 

Koju bi životinju najradije 

ubio: divlju svinju 

hijenu ili srnu. 

No? No? Zar ne znaš. Zar nisi 
naučio da se. 
Sad razmisli. Zar te tamo nisu 
ničemu naučili. 

Nemaš. Nećeš. I 
ne veruješ da smo mi ovde 
samo radi tebe. 

Hannelies Taschau (1937) 

prevod: Zlatko Krasni 

Antologija savremene nemačke poezije, Bratstvo-jedinstvo, 1989

Edicija "SPEKTAR"