Odluku da se sasvim "preseli na Internet", Jelenković obrazlaže u eseju Sve staro, (prvobitno objavljenom u časopisu Poezija) - koji će za ovu priliku ujedno poslužiti i kao prezentacija samog sajta Elpenor.
***
(...) Mene zanima poezija koja je nenametljivo sveprisutna. Uvek dostupna, ekstenzivna, jer intenzivna jeste po načinu na koji diše. Poezija na Internetu.
Odnos koji većina izdavača ima prema poeziji ponižava pesnike toliko da se može govoriti o nipodaštavanju pesnika kao ljudskog bića. Poezija je nešto marginalno, nevažno, ''kome-to-treba'' trabunjanje, poezija nema fabulu, a današnji čitaoci hrle ka fabuli samo da bi pobegli iz svoje duhovne čamotinje. Pesnici, jedan po jedan, odustaju od poezije, sedaju pred monitore, besomučno udaraju po tastaturi, ispisuju nizove stranica fabule, fabule, fabule... o svemu i svačemu, kao da je poezija nešto stidno čega su se odrekli da bi povratili ljudsko dostojanstvo. Čuo sam, nedavno, da je jedan pesnik, nezadovoljan savremenom srpskom poezijom, jer ''ne daje ništa novo'', pobegao u pisanje, i objavljivanje, ogromnih romana. Odlično: ionako ništa nije doprineo poeziji. Izdavači beže od poezije jer im ne donosi zaradu, pesnici su srećni kad uopšte neko hoće da im objavi knjigu, iako su sami za nju izdvojili novac. Odgovornost za pustoš koja je nastala najviše snosi jedan bivši partijski aparatčik, i jedna nekada ugledna izdavačka kuća koja je, devedesetih, devalvirala ime poezije. Svako objavljuje pesničke knjige, u sopstvenom izdanju, od gimnazijalki do dokonih penzionerki. U policama knjižara, svi su jednaki – pesnici.
Ne želim da ostanem na policama knjižara, ne govorim nikome više da sam pesnik, kad me pitaju o građanskom identitetu, kažem da sam državni činovnik. Pobegao sam na Internet. Od jula 2004. do kraja januara 2005. sajt www.elpenor.co.yu, na kojem je postavljeno sve što sam do sada objavio, posetilo je 2700 ljudi. Nikada u životu nisam sreo toliko ljudi koji su mi rekli – pročitali smo tvoje pesme. Prelistali tvoje knjige. Nisam više usamljen. Znam da moju poeziju neko čita.
Redovno surfujem, tražeći elektronske časopise koji objavljuju poeziju. Odem na Google, ukucam ''poetry magazines'', i dobijem imena časopisa: ''Zero City'', ''Wild Poets'', ''Snakeskin Poetry Magazine'', ''Shampoo''... Nepregledan prostor poezije. Ako pokušam da otkrijem mesto gde stanuje srpska poezija, dobijam zanimljive, poražavajuće rezultate. Naravno, Vasko Popa, najčešće on. Ostali – kako ko, u zavisnosti od sopstvene snalažljivosti, ali nikako oni koji su ovde najznačajniji. Piše mi prijateljica, naravno, mailom, iz Nemačke, da je otkrila zanimljiv elektronski časopis koji objavljuje poeziju evropskih pesnika, i da je urednik, negde 2000-te godine zamolio jednog našeg proznog pisca srednje generacije, da odabere nekoliko značajnih savremenih srpskih pesnika. Čovek je seo, prekucao poeziju iz školskih čitanki, uglavnom pesnika koji su bili moderni pedesetih godina 20. veka, zaustavio se na poeziji jednog uglednog izdavača koji poeziju odavno ne piše i odbija da je uvrsti u izdavačke planove svoje izdavačke kuće, i stavio tačku na srpsku poeziju. Sve staro ponovo je novo.
Nikada neću prestati da verujem da poeziju nema ko da čita. Onaj ko danas čita poeziju, ozbiljan je, posvećen čitalac. Njega poezija otvara, oplemenjuje, uvodi ga u disanje koje nije samo održavanje života, već pobeda nad strahom od praznine. Prelistavanje stranica pesničkih knjiga, otkrivanje poezije kao prostora koji svetli uspravan sred bele praznine levih i desnih margina, odlazi u prošlost. Poezija pulsira u virtuelnom prostoru, poezija je lagano počela da ubija knjigu da bi Knjigu oživela kao promenljivu, rasutu, razvejanu, kao onu koja se neprestano, iznova dopisuje i menja.
Saša Jelenković, "Sve staro",
Poezija 27-28, 2004, str. 90-92.
Poezija 27-28, 2004, str. 90-92.
Нема коментара:
Постави коментар