Salvador Dali
Lice strmeni crno je od ljubavnika;
Sunce nad njima je džak eksera; prve
Prolećne reke skrivene su u njihovoj kosi.
Golijat zavlači ruku u zatrovan izvor,
Pa pogne glavu i oseti moja stopala koja gaze kroz njegov mozak.
Deca loveći leptire kruže okolo i opaze ga tamo
S rukom u izvoru i mojim telom koje raste iz njegove glave
I preplaše se. Ostave svoje mreže i uđu u zid kao dim.
Glatka ravnica svojim ogledalima osluškuje liticu
Kao vasilisk koji jede cvetove.
A deca izgubljena u tami katakombi
Dozivaju ogledala u pomoć:
„Snažna- vrpco soli, jatagane sećanja,
Upišite u moju mapu ime svake reke.“
Jato zastava probija svoj put kroz teleskopiranu šumu
I uzleće kao ptice prema zvuku mesa koje se prži.
Pesak pada u uzavrele reke kroz otvor teleskopa
I pretvara se u bistre kapi kiseline s laticama vijugavog plamena.
Heraldičke životinje gacaju kroz obamrlost planeta,
Leptiri se s njihove kože rascvetavaju i rastu dugih jezika kao biljke
Biljke se igraju s odelom od pancira kao s oblakom.
Ogledala ispisuju Golijatovo ime na moje čelo
A za to vreme su deca ubijena u dimu katakombi,
A ljubavnici klize niz liticu kao kiša.
sa engleskog preveo Srba Mitrović
Jedan reprezentativan izbor Dejvida Gaskojna, koji je priredio i preveo Vladimir Stojnić, uz biobibliografsku belešku, objavljen je ovde, u okviru prvog broja internet-časopisa Kult.
