среда, 29. октобар 2008.

Niels Hav

Дански песник Нилс Хав представљен је српским читаоцима непосредно пред Сајам, у избору и преводу Милене Рудеж и Татјане Симоновић Оваскаинен (У одбрану песника, Рад).
С обзиром да је књижица смешно мала за "избор" из поезије (46 страна), смешна је и цена (ако ухватите стални попуст у Раду, можете је купити и за 113,00 динара). За тај новац ћете бесплатно добити и невероватно инспиративан поговор Васе Павковића.










МОЈА ФАНТАСТИЧНА ОЛОВКА


Највише волим да пишем
коришћеном хемијском оловком нађеном на улици
или са рекламном оловком, радо са електричаревом,
са оном с бензинске пумпе или из банке.
Не само зато што су јефтине, у ствари бесплатне,
него замишљам како ће тај прибор за писање
спојити мој рукопис са индустријом,
са знојем квалификованих радника, с канцеларијама управних одбора,
и с тајном постојања.

Једном сам написао педантне песме пенкалом,
- чиста лирика ни о чему -
али данас хоћу да видим срање на папиру,
сузе и слине.

Песма није за млакоње!
Песма мора да буде искрена као вредност акција на берзи
- мешавина стварности и најобичније преваре.
На крају, за шта смо превише фини?
Ни за шта.

Зато пажљиво пратим вредност обвезница
и папира од вредности. Берза
припада стварности - баш као и поезија.
И зато сам толико срећан због ове хемијске оловке
из Бикубен банке, коју сам пронашао једне мркле ноћи
испред затвореног киоска. Мало смрди
на псећу пишаћку али пише фантастично.


Нилс Хав (1949)
У одбрану песника, Рад, 2008, стр. 19-20
превод са данског: Татјана Симоновић Оваскаинен

недеља, 26. октобар 2008.

Oto Horvat

Oto Horvat, srpski pesnik i prevodilac sa mađarskog, nemačkog i italijanskog, upravo je objavio novu zbirku, Putovati u Olmo (Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, Kraljevo), iz koje sam hteo da navedem uvodnu, sa Interneta već poznatu pesmu Budim, Ruszwurm.

Ispostavilo se, međutim, da je pesma, u odnosu na verziju koju smo imali prilike da nađemo na Internetu, donekle izmenjena. Stoga, da bih čitaocima pružio (uvek dozvoljen i uvek zanimljiv) uvid u genezu pesme, ovde ću prepisati obe njene verzije.




BUDIM, RUSZWURM

(verzija iz časopisa Zetna, www.zetna.org.yu)

U prepunoj poslastičarnici
mogao bi da prisluškuješ
razgovore za okolnim stolovima.

Okružuje te jezik detinjstva.

Dok to sebi u reči prevodiš
shvataš koliko je to netačno:
mađarski je samo jedna polovina
tvog pređašnjeg sveta.
A jezikom druge polovine
ovde od trenutnih gostiju niko ne govori.

Kelnerica konačno stiže
i zapisuje tvoju narudžbinu:
1+1.

Jedan jezik plus jedan život.
Znače li onda dva jezika dva života?

Gosti se menjaju u poslastičarnici
kao parčići obojenog stakla u kaleidoskopu.

Da li ti nedostaje poznata perspektiva?
Osećaj da poseduješ dva sveta?
Ništa i sve to.

Kolač sa tanjira nestaje u par poteza.
Kafa u dva gutljaja.
Ostavljaš otiske prstiju i na čaši za vodu.
Napojnicu pored plaćenog računa.

Izlaziš kao da te neko goni.
Napolju te dočekuje vetar.
Sunce po zaleđenoj kori snega.
I tišina. Melem jednom rečju.

******


BUDIM, RUSZWURM

(iz zbirke Putovati u Olmo)



U prepunoj poslastičarnici

mogao bi da prisluškuješ

razgovore za okolnim stolovima.


Okružuje te jezik detinjstva.


Dok to sebi u reči prevodiš

shvataš koliko je ta rečenica netačna:

mađarski je samo jedna polovina

tvog pređašnjeg sveta.

A jezikom druge polovine

ovde od trenutnih gostiju niko ne govori.


Kelnerica konačno stiže

i zapisuje tvoju narudžbinu:

1+1.


Jedan jezik jednako jedan život.

Znače li onda dva jezika dva života?


Gosti kao parčići stakla u kaleidoskopu.


Da li ti nedostaje poznata perspektiva?

Osećaj da poseduješ dva sveta?

Ništa i sve to.


Kolač sa tanjira nestaje u par poteza.

Kafa u dva gutljaja.

Ostavljaš otiske prstiju i na čaši za vodu.

Napojnicu pored plaćenog računa.


Izlaziš kao da te neko goni.

Napolju te dočekuje vetar.

Sunce po zaleđenoj kori snega.

I tišina. Melem, jednom rečju.


Oto Horvat (1967)

Putovati u Olmo (Povelja, Kraljevo, 2008), str. 5-6.



Bibliografija Ota Horvata



среда, 22. октобар 2008.

Bernd Wagner


Врата

(седам изрека)


Врата су отвор.
Могућност да се уђе или изађе.

Врата се могу затворити.
Могућност да се закључају, изнутра или споља.

Карактер врата независтан је
од намере, материјала и власника кључа.

Мера свих врата је човек.
Врата нису уступак већ неопходност.

Врата су нада
о којој не треба да имаш илузије.

Врата су више него симбол.
Она су пре свега врата: конкретна су и могу се провалити.




Бернд Вагнер (1948)
из
Антологије савремене немачке поезије
превод са немачког: Златко Красни

уторак, 14. октобар 2008.

О искушењу персонификовања неживог



Тројици међусобно сасвим различитих песника - Теодору Реткеу, Адаму Загајевском и Умберту Фјорију - макар у овим песмама је заједничко то што се не задовољавају очигледношћу и равнодушним присуством предмета; што не успевају да остану пред њима као посматрачи, већ врло радо подлежу искушењу персонификовања и анимизирања: улазе директно у објекте, заузимају их, присвајају, истовремено им попут свих освајача намећући свој језик, своја осећања. Као да нам тиме саопштавају да придавање хуманог нечему неживом, а константно присутном пред чулима, може да води до његовог спознавања и апстраховања, па и до комуникације с њим. Да се неживо може вредновати само уколико је осветљено хуманим погледом.





***

Теодор Ретке

ЈАД



Знао сам неумољиву тугу оловака
уредних по кутијама, јад јастучића, притискивача,
сву беду плавих фасцикала и лепила,
пустош по беспрекорним јавним местима,
самотне чекаонице, клозете, разводне плоче,
неопозиви патос шкољке и бокала,
ритуал шапирографа, спајалица, наводника,
бескрајна умножавања живота и предмета.
И видео сам како прах са зидова институција
финији од брашна, жив, опаснији од силиција,
сипи, скоро невидљив, кроз дуга поподнева досаде,
и спушта фину мрежу на нокте и нежне обрве,
цаклећи бледу косу, умножена фина стандардна лица.

из Антологије америчке поезије, 1972,
превео са енглеског: Иван В. Лалић


Адам Загајевски

МОРАНДИ



Ствари су и ноћу бделе
када је спавао и сањао Африку;
порцелански бокал, две канте за заливање,
зелене винске боце, нож.
Кад је спавао дубоко, као што може заспати
само смртно уморан творац,
ствари су се смејале, а побуна ближила.

Знатижељна дугокљуна канта за заливање
на нешто је грозничаво наговарала друге
и дивље је пулсирала крв у порцелану,
не познајући додир устију које пију
већ само очи, поглед, чуло вида.

Дању смерне, али поносне:
свеукупно грубо постојање света
сачувано у тим предметима,
напуштајући на тренутак процвала дрвета
вишњи и тешка срца умируће.

(из збирке Платно,
превод: Бисерка Рајчић)


Умберто Фјори

ЈАВЉАЊЕ



Високе изнад заобилазнице, светле,
две зграде и између њих хангар.
Јављање је ово,
али се нема шта благовестити.

Па ипак, већ тиме што их видиш
непомичне, праве пред сунцем,
зидови те теше
више од ма које речи.

Парапети, ограде,
степеништа, стубови, корнише:
баш све изгледа као да ће
неко заиста остати овде.

(из избора Говорити зиду, Рад, 2001;
превод: Дејан Илић)


недеља, 12. октобар 2008.

Antonio Riccardi

Pesnički projekat Antonija Rikardija, Kućni prihod (1996) je knjiga sastavljena od zasebnih pesama koje istovremeno nose auru okvira knjige koja ih okuplja. Reč je o artificijelnom rukopisu, izmišljenom i konstruisanom jeziku poezije za potrebe dela koji uprkos tome i upravo zato deluje sasvim prirodno. Rikardi uspeva da nam predstavi izgubljeni svet svoje porodice centriran oko toponima Katabjana, blizu Parme u Italiji. Subjekat ove poezije ostaje neuhvatljiv, nije jasno ko to priča kada se priča, ko svedoči kada se priziva, pa tako ni sama prošlost ne biva nešto izgubljeno, nešto što tek treba dubinskim tehnikama izvlačiti na videlo. Dve pesme koje slede su preuzete upravo iz knjige Kućni prihod, iz uvodnog ciklusa, Katabjano.



***



Pozivam sve živote u jednu priču.

U snop trave dolaze sa grana

da bi zauvek ostali od zlata

kao mušice u ćilibaru.

Osećam vreme svojstveno vrsti

kao kućni prihod.



***

Idem unazad kroz senku

travnatim kanalom kroz vodenu paprat

do kamenog basena

po dnu vekova i korenova

tako daleko a nedaleko od kuće

gde pomešana između jednog dobra i drugog

gube se godišnja doba bez težine

prepuštena suncu.


Idem unazad kroz travu

u senci između stabala od porcelana

u tajnu jedne porodice.

Ne znam da li će me to spasiti.

Antonio Rikardi (1962)

sa italijanskog preveo Dejan Ilić


(izbor i priblog: Vladimir Stojnić)