петак, 01. август 2008.

Готфрид Бен (Gottfried Benn) - Орфејева смрт


Како ме остављаш, љубљена –

док, одгурнут од Ереба,

негостољубивим Родопима

довлачим шуму,

двобојне бобице,

воће што рујно пламти –

заодевајући лишћем,

ударајући у лиру

палцем по жици!


Већ три године у олуји Севера!

Слатко је мислити на мртве,

ти, тако далека,

глас се чује чистије,

пољупци се осећају,

и овлашни и дубоки –

а ти луташ међу сенима!


Како ме остављаш –

насрћу речне нимфе,

домахују лепотице с хриди,

гучу: „У пустој шуми

само су фауни и сатири, а ти,

певачу који засвођујеш

бронзану светлост, ластавичја небеса –

махни се звукова –

заборави!“


– прете -!

А једна гледа тако чудно, укочено.

А једна велика, пегава,

обојене коже („жути мак“)

на изглед смерна, чинећи се чедном,

мами на разуздано уживање (пурпур

у путиру љубави –!) узалуд!


прете –!


Не, ти не смеш да се расплинеш,

не смеш да пређеш у Јолу, Дриопу, Прокну,

да измешаш своје црте с Аталантиним,

да, можда, протепам Еуридико

код Лаиде –


али: прете –!


а сад камење

које више не иде за гласом,

за певачем,

које обраста маховином,

гране које је стишало лишће,

мотике које је смирило класје –:

голе дршке –!


сад без одбране пред окотом куја,

развратних –


трепавице већ влажне,

непце крвари –

а сад лира –

низ реку –


обале звуче –

Gottfried Benn
(1886-1956)

превод: Слободан Глумац
***

Уз песму Готфрида Бена из 1948. придодајем једно необично занимљиво тумачење
немачког социолога Клауса Тевелајта (1942) из Књиге о краљевима (у којој пише и о Селину, Хамсуну, Паунду - сву четворицу спаја један упечатљив ванкњижевни појам), делимично преузето са блога aionigra.blog.hr. О Тевелајту такође треба знати да је најпознатији по студији Мушке фантазије, у којој књижевност фашистичких војника разматра из једног, најшире речено, психоаналитичког гледишта, које отвара простор за плодну полемику. (Своје мишљење о Тевелајтовим ставовима изнећу касније.)

---------------------

Klaus Theweleit u svojoj knjizi o Gottfriedu Bennu (Orfej i Euridika), učitava u Bennovu pesmu Orpheus' Tod - koja je teško razumljiva čak iako se poznaju Ovidijeve Metamorfoze - indicije za to da je Benn svesno prihvatio moguću smrt svoje žene, jer je samo over her dead body mogao naći put natrag ka svojoj lirici. pod sumnjom znaci postaju ponorniji. Theweleit otkriva 'jednu vrsta ubistva' (eine Art Mord') zaogrnutu mitološkom nerazumljivošću. već sam prvi stih dovodi Detektiva na trag: ' Wie du mich zurückläßt, Liebste -'. (kako me napuštaš, najmilija ...)

Gottfried Benn u leto 1944. živi sa svojom ženom, Hertom von Wedemeyer, u kasarni u Landsbergu na Warthi, uživajući priviliegiju da bude zajedno sa suprugom u, koja je kao daktilografkinja od strane vojne uprave postavljena za sekretaricu glavnoga štabskog doktora, dr. Benna. U januar 1945. Benn sa pravom pretpostavlja da će Elba biti rechna granica izmedju ruske i američke zone vlasti. On računa sa svojom smrću. svoju ženu šalje kamionom za Berlin, kasnije Neuhaus. Herta Benn sobom, iz predostrožnosti, na poslednji put nosi jednu, za nju smrtonosnu, dozu morfijuma, iz straha pred silovanjem od strane ruskih barbara. Grad Neuhaus kraj Berlina potpada pod američku jurisdikciju, ali ubrzo nakon korekture granice (krajem juna) biva prepušten nadležnosti Crvene Armije. 4.jula 1945 Herta Benn izvršila je samoubistvo.

precrtana tri stiha iz Smrti Orfejove, u kojima su zbijeni važni motivi Bennovog celokupnog dela - tako raznovrsnog po periodima, ali u isto vreme jedinstveno homogenog - [...] Benn je bio jedan od gubitnika weimarske repubike - krajem dvadesetih, pritisnut bedom kao slobodno prakticirajući doktor za kožne i polne bolesti odlučuje da napravi 'korak prema Republici' i prijavljuje se za mesto komunalnog lekara u Berlinu - međutim, biva odbijen, što je samo jedan od kamena temeljaca njegove mržnje prema 'sistemu' W.republike; 1933., mozda kao publicistički most do predsoblja moći, on koristi svoju odluchnost u pobornishtvu eugeničkih mogucnosti uzgoja superiornije rase nordijskog tipa, u tekstovima koji zbog svoje mračnosti i paradoksa ipak ne bivaju prihvaćeni kao upustvo za postupanje; bilo kako zagonetni ovi tekstovi izgledali, u njihovu usluznost u okviru eugeničkih mera nema sumnje; početkom četrdesetih, konačno, Benn je zgrožen nad ns-diktaturom: ali ko je jednom ušao, za njega izlaska više nema -dakle, ova precrtana tri stiha doista ukazuju na mogućnost Theweleitove teze:

der Geist hat immer Tote im
Gefolge, der Geist muß kalt
Sein, sonst wird er familiär.

(Duh uvek ima mrtve u
pratnji, duh mora hladan
biti, ina
če postaje srodan.)

Benn je ovaj deo verovatno kao suviše prozaičan odstranio iz svoje poeme: jer na suviše esejističan način otkriva svezu smrti i umetnosti (kreativnosti, iliti - izrađivanja umetnosti).

C) aionigra.blog.hr


***

Ево неколико идеја, слободно преузетих из коментара Слободана Глумца, које бих супротставио Тевелајтовом приступу.

Бен је поезији приступао Јунговим кључем: на Јунгов став о томе да је песник медијум који пушта да кроз њега струје материјали колективно несвесног, Бен се надовезује тврдњом која обезвређује превласт личног и "надахнутог" у поезији: "Песма је већ готова пре него што је почела: аутор само још не зна њен текст".

Теоријски је супротстављен "серафимском тону" лирике тј. "осећајности" у поезији; сматра је јефтином шпекулацијом која рачуна на сентименталност читаоца. Предност даје "техници","форми": "Песма настаје веома ретко - песма се прави". Лирика је за Бена самодовољна, она се ограђује од света, и не треба да има "никакве историјске последице".

Чињеница да је Бен опстао као песник - штавише, теоретичар, "учитељ" послератне генерације песника, налик Паунду и Елиоту у Енглеској - и након што је био проказан као присталица фашизма, отвара питање односа књижевности и идеологије - и тога ко је у том спору тријумфовао. Адорно пише о овом проблему: "Бен је починио политички ужас, али у једном вишем политичком смислу он још увек има много више везе с нама него многи други; он је био бољи него његова идеологија".

Кључеви за разумевање Бенове поезије не налазе се у
псеудо-психоанализи нити у позитивистичком задирању у историјско и лично - он је читаво своје стваралаштво (и даље га супротстављам категорији живота) засновао на побијању историјског, стварносног, а према томе и - личног.

За крај, још једна Бенова изјава о посебности позиције песника:

"Песник нема другог морала до истину свога стила"



2 коментара:

i kant је рекао...

uh, jurodivi, kada sada ponovo prochitam ovaj text zabrinem se za sebe i moje kasno nocno zdravlje - to je tako zbrkano, zbijeno, da chak ni ja, izvornik ovog haosa teshko da se u njemu snalazim ...
no, pokushajmo josh jednom prevesti ova tri precrtana stiha, koji na odvec indiskretan nachin obelodanjuju svezu umetnosti i smrti, i kojima Benn hotimichno nagoveshtava da pred istinom nema uzmicanja: ona te pokupi svejedno- precrtana ili istaknuta ...


der Geist hat immer Tote im
Gefolge, der Geist muß kalt
Sein, sonst wird er familiär.

(Duh uvek ima mrtve u
kohorti (sprovodu), duh mora hladan
biti, inache postaje familijaran.)

ne bi bilo zgoreg da se prisetimo na ovom mestu samog pochetka Freudovog razmatranja o 'Do100jevskom i oceubistvu': "U bogatoj licnosti Do100jevskog mogli bismo razlikovati cetiri fasade: pisca, neurotichara, etichara i greshnika. Kako da se snadjemo u ovoj slozenosti koja zbunjuje?"
Analiza mora da polozi oruzje pred problemom pisca: ali, sta cemo ako sam pisac izvire upravo iz lichnog mita opsesivnog neurotichara?

nezgodno, jurodivi, priznacesh.

pozdravljam te, neznani prijatelju.

јуродиви је рекао...

И Канте, јасан ми је пут твог, односно Тевелајтовог тумачења: навео сам га овде због потребе да прихватим и ставове који су дијаметрално супротни од мојих.

Прво, Тевелајт, након успеха "Мушких фантазија", сасвим преузима ту психоаналитичку призму у тумачењу фашизма (који је схваћен као директно усмерена сексуалност)и преусмерава је на писце који су се приклонили тој идеологији. Не желим ја да оправдавам Бена и његову "добродошлицу фашизму", него да кажем да ми чињеница да је он био присталица Хитлера не говори ништа о његовом делу, не доноси о његовој поезији никакав вредносни суд. (Притом: не говорим да су стваралаштво и "живот" апсолутно одељени.) Залажење у биографске детаље у потрази за "кључевима" дела у овом контексту је још неприхватљивије и вулгарније него у време Сент-Бева.

Шта мени значи што је 16. јун 1904. из Уликса "заправо" дан кад су се срели Џојс и Нора? Да ли ми тај - признати или ископани - податак говори нешто што би у поетичком смислу ишло у прилог дела? Не. То је само украс, додао бих: произвољан, без кога је дело сасвим самостално. Како искоментарисати (вероватно) Женетову тврдњу да је Пруст тек мајчином смрћу стекао услове за писање Трагања - да је тако отклоњена једна баријера?(ПОво подсећа на неке Тевелајтове тврдње.)

Шта ме се исто тако тиче Флоберов (извикани) узвик: "Ја сам Мадам Бовари!" - да ли је степен његовог поистовећивања са својим делом некакво мерило објективне вредности дела? Није. Све што је изван корица, па и сам аутор, не само да је сумњиво, него ирелевантно за тумачење.

Зашто, поред тога, инсистираш на неразумљивости Орфејеве смрти? Да ли је сада, након што је предложен кључ из биографије, разумљивија, лепша, ОГОЉЕНИЈА (као да било која песма може да има ЈЕДАН једини кључ)? Ниједно од свега овога.
Само је вулгаризована.