Valerio Magrelli

Следећи Барклијев траг, то јест његово познато одређење перцепције - бивствовати значи бити опажен или опажати - Магрели ће увести проблематику перцепције у поезију и развити особену гестологију која ће на чудан начин повезати тело и око, око и мозак, руку и мисао (рука је "грана мисли"), конструишући од субјекта и његовог тела праву правцату машину-за-писање. Наиме, оно што анимира, оживљава тело, оно што га покреће, јесте перцепција, тело је без виђења чиста пустиња, бедем, бунар "уроњен у месо". (...) Међутим, на путу од погледа до мишљења, где "сваки поглед обавезује ум на превод", вид се квари и деградира, представе почињу да титрају, предмети се скривају, али управо ту, у тој разлици, у том отклону, отвара простор за писање и поезију. Управо тамо, "између ока и мозга", где би требало "однети наочаре" и где је разлог лошег вида, на том месту аномалије, лома, реза и грешке, обитава поезија као кратковидост, миопија.

из поговора Дејана Илића

***

Постоји тишина између две странице.
Пружена земља све до шуме
где сабрана сенка
измиче дану,
где се ноћи рађају
одвојене и драгоцене
као воће на гранама.
У овом бунилу
светлосном и географском
ја не знам и даље
да ли сам предео кроз који пролазим
или путовање које предузимам.

***

Волим погрешне кретње,
кад се ко спотакне, или
обори чашу,
кад неко не памти,
или је расејан, стражара
што не успева да заустави
трепет очних капака,
драги су ми
јер у њима видим дрхтај,
присан звекет
поквареног механизма.
Неоштећен предмет ћути, нема гласа
већ само покрет. Овде, међутим,
попустио је склоп,
шири се зазор између делова,
један комад се одваја,
открива се .
Унутра нешто плеше.

***

Стојим под планином,
у руднику, као снег бела пруга
у истрганој, одераној стени,
и отамо сваки час вадим камен
невољно као да се увреда
наноси зиду, исцрпљује
његова жива чврстина.
Чиним то због покорице
која настаје оксидовањем површи
дотад застрте, склоњене.
Није у питању бол, већ оно што бол
навешћује, нека нова заштита,
огољена кожа што обраста, трава,
копрена што при абразији
васпоставља се, тетоважа,
декорација једне бразготине.
Као да украс увек
ожиљак скрива.

Валерио Магрели (1957)
из избора Вежбе из типтологије, стр. 36, 58, 62, 102,
Рад, Београд, 2002.
превод са италијанског: Дејан Илић