Осетити призор
о виртуелном у збирци Петра Матовића Кофери Џима Џармуша
"Неко ту препознаје осећања, ја само слику". Овим стихом у збирци Кофери Џима Џармуша почиње виртуелизација субјекта и света, која се испољава на неколико начина: удаљавањем субјекта од света/људског и апстраховањем, острањењем самог света. Развој димензије виртуелног може се пратити кроз целу збирку, а кулминира у циклусу "У мрежи". Мотиви филма, фотографије, централни мотив "архипелага Интернет", али и сам језик, као првенствено, природно средство апстракције, осамостаљују се. Из ових, суштински референтних појмова, уклоњено је људско, иза њих се не крије никаква паслика: они упућују сами на себе. Међутим, и као такви, у субјекту побуђују емоције: "мислим о речима/ које ме емоционализују више него људи" ("Негирање фузије", 28). У односу субјекта према одразу себе и одразу реалности превазиђено је и отуђење: у субјектовом инертном деловању очитава се есенцијална потреба за апстраховањем, одмицањем од сопства, за режирањем стварности ("Творац је укинуо боје, и сада можеш да бираш/ стварност у којој постојиш више": "Озрачење собе", 16).
У Матовићевим песмама субјекат је ретко сведок; најчешће се понаша као режисер призора измештањем онога што је објективно дато у виртуелни простор ("Видим себе као путницу, са црвеним коферима/ у црно-белом филму": "Кофери Џима Џармуша", 40), или изазивањем/ инсценацијом сећања, али искључиво као призора, без икакве емпатије. Поновно преживљавање призора сећањем се одагнава врло честим, понекад пре(тен)циозним поређењима, која имају функцију апстрактивног фактора. На примеру песме "Пред невреме" можемо да пратимо померање фокализације са људског на виртуелно: оно што се "памти" нису сензације субјекта - поглед, "звучно сисање слаткиша" - укратко, није субјекат по себи, већ призор, кадар лета целофана. Та слика се одмах потом апстрахује још једном: поређењем са Бодлеровим "друсним албатросима": и тако се дефинитивно одваја од субјекта. У песми "Paris, Texas" реч је о сећању на филмски призор: "жал што не казниш оца да одгледа Paris, Texas:/ сећаш се неба и асфалта кроз пустињу, једне/ друмске крстарице, удаљи се и то је тек дечји цртеж" (Paris, Texas, 13). Управо у овој песми доминира субјектова свест о виртуелности простора, о берклијевском непостојању неопаженог.
Свест о томе да се на "објективно" може активно деловати ("свестан си да је платно у питању") учврстиће се у циклусу "У мрежи", отвореним одбацивањем спољашње трансцеденталности: "Тако би волео да се и хоризонт/раздвоји, нагло и силовито, читав бокор трака/ витла небом - опази се: шта не постоји иза њега" ("Хаковање кошмара", 50). Укрштање телесног и виртуелног у овом циклусу се врло прецизно и дословно обавља, спајањем људског (у физичком и духовном смислу) и електронског: "наизменична плава диода" у песми "Семантика кулера" (52) поистовећује се с местом рађања Хипноса, "води у сан". У "Пропламсају" субјекат телесно сраста са рачунарским компонентама: "Већ свикнут на озрачење, ти си као немарна топологија/ каблова, згурана испод стола, у сплету са чланцима,/ бршљаном обрастао" (55). Елементе рачунарског система (монитор, тастатура, модем, кулер), праћене адекватним техничким изразима (system failed, reset, click), Матовић директно комбинује са религиозном терминологијом, и све то уоквирује интонацијом блиском екстази ("Чуј бруј! Гле!") у којој се очитава епифанијско саживљавање са виртуелним простором, тј. његово канонизовање.
Ако се повремено у песмама из овог циклуса наслућује дуализам стварно/виртуелно, који упућује на појам отуђења (нпр. "прозор у свет други раскрили се на само један click": "О Ахасферу", 53), у циклусу "У мрежи" не проблематизује се само преношење субјектовог тела из једног света у други (или како Матовић, доследан терминологији, каже: "трансфер"), него и неизбрисив утицај доживљаја виртуелног на поимање реалног, што се огледа у мотиву матрикса. Унутар тог, истина, у овој збирци тек наговештеног виртуелизованог реалног простора, Матовић приређује својеврсну парабиблијску космологију: субјекат, који је већ инкорпориран у матрикс, који себе доживљава као "неисправан линк", идеју божанског спознаје љубавним додиром са рачунаром:
Пољубац: утиснути у чело екрана,
осетити топлину: овај рачунар је један мали
Исус, један христић за личну употребу. ("О Христу", 54)
Нарочито је у песми "Архипелаг Интернет" извршена таква, врло језгровита транспозиција библијских мотива, "светих тајни" - потопа, Светог Духа, Страшног суда, реинкарнације - строго рачунарском терминологијом. "Трансфер" из сопственог тела у ахасферску пловидбу Архипелагом Интернет у потрази за епифанијом, окончава се сизифовски, свешћу о немогућности трансцеденције. Последица те свести је превласт нереферентног призора, у основи виртуелног, над реалним, изворним светом. Ипак, и тај стерилизован призор који ништа не одражава, задржава један атрибут због ког је првенствено људски: он буди осећање, изразито телесног карактера. Паралелно, способност осећања је представљена и као искушење за божански ентитет "моравског ангела" који, иако је у стању да призор пројектује/ режира/ створи, није способан и да га осети.
У Матовићевим песмама субјекат је ретко сведок; најчешће се понаша као режисер призора измештањем онога што је објективно дато у виртуелни простор ("Видим себе као путницу, са црвеним коферима/ у црно-белом филму": "Кофери Џима Џармуша", 40), или изазивањем/ инсценацијом сећања, али искључиво као призора, без икакве емпатије. Поновно преживљавање призора сећањем се одагнава врло честим, понекад пре(тен)циозним поређењима, која имају функцију апстрактивног фактора. На примеру песме "Пред невреме" можемо да пратимо померање фокализације са људског на виртуелно: оно што се "памти" нису сензације субјекта - поглед, "звучно сисање слаткиша" - укратко, није субјекат по себи, већ призор, кадар лета целофана. Та слика се одмах потом апстрахује још једном: поређењем са Бодлеровим "друсним албатросима": и тако се дефинитивно одваја од субјекта. У песми "Paris, Texas" реч је о сећању на филмски призор: "жал што не казниш оца да одгледа Paris, Texas:/ сећаш се неба и асфалта кроз пустињу, једне/ друмске крстарице, удаљи се и то је тек дечји цртеж" (Paris, Texas, 13). Управо у овој песми доминира субјектова свест о виртуелности простора, о берклијевском непостојању неопаженог.
Свест о томе да се на "објективно" може активно деловати ("свестан си да је платно у питању") учврстиће се у циклусу "У мрежи", отвореним одбацивањем спољашње трансцеденталности: "Тако би волео да се и хоризонт/раздвоји, нагло и силовито, читав бокор трака/ витла небом - опази се: шта не постоји иза њега" ("Хаковање кошмара", 50). Укрштање телесног и виртуелног у овом циклусу се врло прецизно и дословно обавља, спајањем људског (у физичком и духовном смислу) и електронског: "наизменична плава диода" у песми "Семантика кулера" (52) поистовећује се с местом рађања Хипноса, "води у сан". У "Пропламсају" субјекат телесно сраста са рачунарским компонентама: "Већ свикнут на озрачење, ти си као немарна топологија/ каблова, згурана испод стола, у сплету са чланцима,/ бршљаном обрастао" (55). Елементе рачунарског система (монитор, тастатура, модем, кулер), праћене адекватним техничким изразима (system failed, reset, click), Матовић директно комбинује са религиозном терминологијом, и све то уоквирује интонацијом блиском екстази ("Чуј бруј! Гле!") у којој се очитава епифанијско саживљавање са виртуелним простором, тј. његово канонизовање.
Ако се повремено у песмама из овог циклуса наслућује дуализам стварно/виртуелно, који упућује на појам отуђења (нпр. "прозор у свет други раскрили се на само један click": "О Ахасферу", 53), у циклусу "У мрежи" не проблематизује се само преношење субјектовог тела из једног света у други (или како Матовић, доследан терминологији, каже: "трансфер"), него и неизбрисив утицај доживљаја виртуелног на поимање реалног, што се огледа у мотиву матрикса. Унутар тог, истина, у овој збирци тек наговештеног виртуелизованог реалног простора, Матовић приређује својеврсну парабиблијску космологију: субјекат, који је већ инкорпориран у матрикс, који себе доживљава као "неисправан линк", идеју божанског спознаје љубавним додиром са рачунаром:
Пољубац: утиснути у чело екрана,
осетити топлину: овај рачунар је један мали
Исус, један христић за личну употребу. ("О Христу", 54)
Нарочито је у песми "Архипелаг Интернет" извршена таква, врло језгровита транспозиција библијских мотива, "светих тајни" - потопа, Светог Духа, Страшног суда, реинкарнације - строго рачунарском терминологијом. "Трансфер" из сопственог тела у ахасферску пловидбу Архипелагом Интернет у потрази за епифанијом, окончава се сизифовски, свешћу о немогућности трансцеденције. Последица те свести је превласт нереферентног призора, у основи виртуелног, над реалним, изворним светом. Ипак, и тај стерилизован призор који ништа не одражава, задржава један атрибут због ког је првенствено људски: он буди осећање, изразито телесног карактера. Паралелно, способност осећања је представљена и као искушење за божански ентитет "моравског ангела" који, иако је у стању да призор пројектује/ режира/ створи, није способан и да га осети.
Бојан Савић Остојић
ПРЕД НЕВРЕМЕ
Џ. Џармушу
Шуштање бомбон-целофана, покрет који га
коначно одбацује у воду. Време такво да се
не може изрећи. Звучно сисање слаткиша,
свеједно-ми-је поглед; али памти се:
целофан, у ваздуху, слиско се раскриљује,
такав распон крила ни друсни албатроси немају.
Неко ту препознаје осећања, ја само слику:
шљунак како се креће по речном дну. Ово није место
за снове: кухињска столица улегла у речни
спруд, белутак задржава кесицу, лишће се диже
у спиралу: одлазим пре невремена. Све у једном кадру.
АРХИПЕЛАГ ИНТЕРНЕТ
Поново
око моје главе облећеш
попут слепог миша,
Господе.
Миран сам. Пушим цигарету, дим је ореол
који пресецаш својим крилима.
Молитву нисам изговорио, њу сам ти послао
мејлом. Попут Ноје саградио сам барку,
а она овог пута језди кроз архипелаг Интернет.
Успут сакупљам само девице мудре и луде,
ишчекујући да се са неба катодне цеви огласи:
system failed.
А кад се уморим од кормиларења, надомак циља,
својим шишмиш крилима натераш дим дувана
у бестежинску поруку: reset!
Петар Матовић (1978)
Кофери Џима Џармуша,
Народна библиотека "Стефан Првовенчани", Краљево, 2009,
стр. 20, 56.
Постови
