понедељак, 18. март 2019.

Bojan Savić Ostojić: NEMA OAZE (Besna kobila, Posebna izdanja, 2019)



Bojan Savić Ostojić – NEMA OAZE
(edicija Posebna izdanja, 120 strana)

Besna kobila najavljuje skori izlazak iz štampe drugog po redu romana u našoj (po ninčini čuvenoj) ediciji Posebna izdanja – Nema oaze Bojana Savića Ostojića za koji smo uvereni da, uprkos naslovu, predstavlja pravo osveženje na domaćoj književnoj sceni.

“Oslonjen na vid i hod, roman Nema oaze mapira granice i svojstva savremenog sveta, kao i za njega nužnog pojedinca. Bezmalo drsko poverivši pripovedanje registru čulnog i opažajnog, Nema oaze radnju naizgled pokrenutu jednom posebnom, fetišistički posvećenom potragom, parabolično ukrupnjava u jednu od najvećih priča među pričama: onu o svrsi i prirodi našeg puta. U ovom slučaju, nepostojanje oaze i optimalnih društvenih ekosistema ne nalazi se samo na početku, sredini ili kraju misaone ili fizičke šetnje, već u sigurnosti činjenice da, ako nema oaza, nema ni fatamorgana koje smo često skloni da poturamo sebi kao mesta predaha na takvom putu.” – iz recenzije Jelene Nidžović.

U PRETPLATI!

Za sve one koji ovaj roman žele da imaju i pre nego stigne u knjižare, a i po znatno povoljnijoj ceni, organizovali smo pretplatu koja traje do 10. aprila 2019. Knjiga u pretplati košta 500 dinara, a u cenu su uračunati i troškovi poštarine. Pretplatu uplatiti običnom uplatnicom na naš račun 330-4010733-61, svrha uplate – NEMA OAZE, primalac IP Besna kobila, Branka Pešića 20, 11080 Zemun. Na naš mejl info@besnakobila.co.rs ne zaboravite da nam dostavite vašu adresu na koju šaljemo knjigu po izlasku iz štampe.

петак, 21. децембар 2018.

Nenad Jovanović


Upravo je objavljena nova knjiga Nenada Jovanovića, Klase.



MORTIMER 

U opštini Parkdejl 
koju nastanjuju mahom građani niskih prihoda 
raspisana je poternica za Mortimerom 
afričkim tvorom 
voljenim kućnim ljubimcem i beguncem 
od kanda nevoljene kuće 

Ako ga vidite pažljivo ga uhvatite 
najverovatnije vas neće ujesti 
nalazaču sledi sto dolara 
telefon taj i taj 
poternica dakle kao i svaka druga 

Semafor menja boje i vetar duva 
stabilne su cene hleba mesnog nareska kreka 
felacija u tami javnog parkirališta 
drugim rečima same old

a onda 

u Parkdejlu osviću nove poternice 
poternice kojima se za afričkog tvora nudi 
ni manje ni više nego dvesta sedamdeset dolara 
e ta činjenica uvodi nemir u opštinu 

Građani počinju svaki čas da bacaju pogled 
na krošnju žbun da zaviruju u kante 
za otpatke zalaze u ulice u koje inače nikada ne bi 
i da šapuću Mortimere 
Moco 
misleći na nasušni hleb i nasušnu drogu 

Novine u jednom izdanju javljaju da je od pakta bolji 
rat u drugom da je bolji 
mir niko nije kriv 
e da bi u Parkdejlu ubrzo 
isvanule i poternice u kojima se nagrada za život 
i zdravog Mortimera (koji na slici upire 
njuškicu u objektiv) 
podiže na celih četiristo dolara 

Ako se pitaju žitelji opštine 
ovo predstavlja prvu pravu 
novinu ispod sunca 
i Mortimer postaje glavna tema 
u kafeterijama crkvama džamijama 

ljudi propuštaju obroke fikseve ejakulacije 
molitve sedamsto pedeset dolara molim molim 
dobro ste videli nagrada je povišena još jednom 

i sad se zbog Mortimera lije znoj 
i sada se zbog njega liju suze 

Zavisnik o prostitutkama ga traži u ulici Dauling 
zavisnik o hlebu u ulici Bejti 
talno se zna ko pokriva koji deo Kinga i Kvina 
polomiću ti kosti ako stupiš u moj rejon 
tako mi Hrista Muhameda mi 
tako mi lule za krek 
ne traži da se još i u tvora kunem 

Ubrzo biva pokriven čitav Parkdejl 
a zatim i susedne opštine 
istok i zapad Toronta dubina visina 
za Mortimerom se traga širom Ontarija 
Kanade Severne Amerike 

a nijednom od njegovih tražitelja 
koji su svi emigranti ili pak deca 

emigranata

pobegli od ropstva ili 

— da se ne lažemo  
od slobode 
(jer prvo je neretko guilty pleasure 
a drugo innocent pain

nikome od njih n e pada na pamet mogućnost da je tvor 
odavno seo u avion i 
vratio se u Afriku 

na svoj kontinent 
u postojbinu sebe i vascelog ljudskog roda 
(pa dakle i svih žitelja Parkdejla) 

niko ne pomišlja da je Mortimer imao hrabrosti za to



Nenad Jovanović 
KLASE 
Povelja, Kraljevo 
decembar 2018.



Knjiga se može naručiti na sajtu izdavača







уторак, 23. октобар 2018.

Marcel Duchamp / Arthur Cravan




Autograf Marsela Dišana
načinjen drugog marta 1946. 
u Njujorku, 
kojim se potvrđuje smrt 
Artura Kravana




« 

Ja, dolepotpisani, Henri Robert Marcel 
Duchamp, umetnik, ovim potvrđujem da 
sam poznavao Fabijana Lloyda čiji je 
nestanak, 1918. godine, izazvao potres 
među umetnicima. Očekivali smo 
veliki broj njegovih pesama, čiji se ruko-
pis izgubio s njim. 
Dobro sam ga poznavao i samo je smrt 
mogla biti razlog njegovog nestanka 

Njujork 2. mart 1946.

Henri Robert Marcel Duchamp 
zakleo mi se ovoga drugog dana marta 1946. 
Max M. Levite

Notary Public, New York County 
Clerk's no. 158, Register's No. 239-L-7
Commision expires March 30 1947 

 »


letak izdala
Editions Cent pages, 
Grenoble, 
France

уторак, 09. октобар 2018.

Cécile Coulon






 Moja snaga

















Moja snaga je u tome što sam zarila krvavu pesnicu
u grlo prošlosti
Moja snaga nema krila
Ni kandže
Ni duge šape
Moja snaga se nije pretrgla da stvori čovečanstvo
Moja snaga je uvek žedna
Moja snaga nije odana
I pored toga moja snaga nije stvorena
Ni za koga drugog sem za mene.
Moja snaga je u tome što sam obesila malog kralja za granu uspeha
Moja snaga ponekad guši
One koji joj ne daju  
Da nastavi dalje
Moja snaga je svirepa
Nenaspavana
Hrani se ponosom,
Turbulencijama
Moja snaga nema nikakvog smisla
Nikada nije prestala
Da se batrga
Moja snaga je u tome što sam razumela lepotu planina
Što sam spavala u trbuhu šuma
Moja snaga je pojela iznutricu zemlje
Ledene vetrove protiv kojih se treba boriti
Moja snaga tiho pati
Moja snaga me prati
Toliko puta me je pridigla
Moja snaga je lagana
Moja snaga me ne zaboravlja
Kada ja pomislim da sam zaboravila nju
Moja snaga nije nebeski dar
Moja snaga nije krvni dar
Ona je jednostavno narasla
I nikada se ne ruši.
Jednog dana moja snaga neće imati dovoljno snage da dođe do tebe
A biće potrebno da me neko uzme u ruke 
Da me uhvati
Da mi pokaže očiglednosti koje meni izmiču
Moja snaga je krhka
Moja snaga ništa ne zahteva
Moja snaga je uvek gladna
Moja snaga se uvek smrzava.



Cécile Coulon (1990) 
Les Ronces, Castor Astral, 2018 
(slikano u knjižari Actes Sud, Arles)

недеља, 09. септембар 2018.

уторак, 21. август 2018.

Slađana Šimrak: POZAMANTERIJA (Prisustva, 2018)

Nedavno je, u okviru edicije Prisustva, u izdanju Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, objavljena nova knjiga Slađane Šimrak, Pozamanterija.
(Rukopis je ovog proleća dobio nagradu "Novica Tadić".)








Zavežljaj 

Na toplokrvnom autoputu slušam pesmu koja se može slušati 
samo direktno implantirana u uvo, uz prozor autobusa, nikako 
ka sredini. 

Nije više važno ni kroz koju državu se ide, 
svuda me dočekuju isti prozori. 
Neka mesta su stvorena da se kroz njih samo prođe. 

Autobus se u Miluzu zaustavio ispred jedne 
osvetljene sobe. 
Moji saputnici su spavali i nisu videli 
kako je svaka haljina na raspolaganju te večeri 
bila potpuno pogrešna. 

Da li bi uopšte razumeli jedan takav savršen 
Lirski 
Zlatni ćef? 



Vreme

Nešto u vazduhu nagoveštava pucanj: 
oštar vazduh 
i slet na pogrešnu granu. 

Raskrsnica Njegoševe i Svetozara Markovića 
je skoro prazna: 
ispred se lopata sneg, 
a iza neko, a tačno znam ko, govori: "Imaš dvesta dinara"? 
glasom tihim kao izdisaj. 
Dođavola, 
koja strana će nestati prva? 

Pucanj je nepotkupljiv i 
nije tu da bi se čačkao, već 
da bi se ostavio na miru. 

(Kao i smrt. 
Ostavi smrt na miru. 
Ostavi je da živi kako hoće. 
Ništa dobro se ne dešava posle dva noću 
i posle diranja u smrt.) 


(C) Slađana Šimrak 
Pozamanterija 
2018.

четвртак, 02. август 2018.

Izabrane pesme En Sekston



TI, DOKTORE MARTINE

Ti, doktore Martine, šetaš
od doručka do ludila. Kasni je avgust,
brzam kroz antiseptički tunel
gde mrtvi u pokretu i dalje govore
o kostima koje pritiskaju pod ubod
leka. A ja sam kraljica ovog letnjeg hotela
ili pčela što se smeje na stabljici

smrti. Stojimo u isprekidanim
kolonama, čekamo da otključaju
vrata i prebroje nas na smrznutoj kapiji
večere. Izgovara se lozinka
i mi se krećemo ka umaku u našim
spavaćicama osmeha. Žvaćemo
u redovima, tanjiri nam škripe i cvile

kao kreda u školi. Nema noževa
kojima bi se preseklo grlo. Ja pravim
mokasine celo jutro. Najpre su mi ruke
prazne, odrešene od onih
za koje su radile. Sada učim
da ih povratim, svaki ljutiti zahtevni prst,
krpim ono što će drugi pokidati

sutra. Naravno da te volim;
naginješ se nad plastičnim nebom,
bog si našeg bloka, princ svih lisica.
Džek je nosio nove slomljene krunice.
Tvoje treće oko se kreće
među nama i osvetljava zasebne boksove
u kojima spavamo ili plačemo.

Kakva smo velika deca
ovde. U svakom pogledu izrastam najviša
u najboljem odeljenju. Tvoj su posao ljudi,
svraćaš u ludnicu, proročko
oko u našem skrovištu. Doziva te razglas
iz hodnika. Kriviš se od potezanja
lisičje dece što posrću

kao bujice života pod mrazom.
A mi smo magija što sama sa sobom priča,
bučna i usamljena. Ja sam kraljica svih svojih
zaboravljenih grehova. Jesam li još uvek izgubljena?
Nekad sam bila lepa. Sada sam samo ja,
prebrojavam tu i tamo redove mokasina
što čekaju na nemoj polici.



MOM LJUBAVNIKU, ŠTO SE VRAĆA ŽENI

Ona je sva tamo.
Brižljivo rastopljena za tebe
i izbačena iz tvog detinjstva,
iz tvojih stotinu omiljenih klikera.

Oduvek je bila tamo, dragi.
Ona je, u stvari, izvanredna.
Vatromet usred sumornog februara,
stvarna kao lonac od kovanog gvožđa.

Budimo realni, ja sam bila trenutna.
Luksuz. Svetlocrvena jedrilica u luci.
Kosa mi se vijori kao dim sa prozora automobila.
Malene školjke van sezone.

Ona je više od toga. Ona je nešto što moraš imati,
uzgajala te da izrasteš praktičan i tropski.
To nije eksperiment. Sva je skladna.
Stara se za vesla i vezuje ih za čamac,

stavila je poljsko cveće na prozor tokom doručka,
po podne sedela za grnčarskim točkom,
poslala troje dece ispod meseca,
tri heruvima što je naslikao Mikelanđelo,

sve je to radila raširenih nogu,
tokom užasnih meseci u kapeli.
Ako pogledaš gore, deca su tamo
kao nežni baloni što miruju na tavanici.

Svako je odvodila niz hodnik
nakon večere, njihove glave krišom pognute,
dve noge protestuju, licem u lice,
lice joj se zajapurilo od pesme i njihovog malenog sna.

Ja ti vraćam srce.
Dajem ti dozvolu –

za fitilj u njoj, što besno
kuca po prašini, za kučku u njoj,
da pokopaš njene rane –
da žive pokopaš njene male crvene rane –

za baklju što bledunjavo treperi pod njenim rebrima,
za pijanog mornara što čeka u njenom preostalom pulsu,
za majčino koleno, za čarape,
za podvezice, za poziv –

taj čudni poziv
kad ćeš joj se ukopati u ruke i grudi
i trzati narandžastu vrpcu u njenoj kosi
i odazvaćeš se pozivu, tom čudnom pozivu.

Ona je tako ogoljena i jedinstvena.
Vrhunac je tebe i tvojih snova.
Penji se na nju kao na spomenik, korak po korak.
Ona je čvrsta.

A ja, ja sam akvarel.
Ispiram se.



REČI

Pripazi na reči,
čak i na one čudesne.
Jer oko njih se najviše trudimo,
ponekad se roje kao insekti,
a ne ostavljaju ubod već poljubac.
Mogu biti dobre koliko i prsti.
Mogu biti pouzdane koliko i kamen
na koji natakneš zadnjicu.
Ali mogu biti i bele rade i modrice.

Pa ipak zaljubljena sam u reči.
One su golubice što padaju sa visina.
Šest svetih pomorandži u mom krilu.
Drveće su, noge leta,
i sunce, njegovo strastveno lice.

Pa ipak često me iznevere.
Toliko toga želim da kažem,
toliko priča, slika, izreka itd.
Ali reči nisu dovoljno dobre,
one pogrešne me ljube.
Ponekad letim kao orao
ali sa krilima carića.

Ali trudim se da vodim računa
i budem nežna sa njima.
Sa rečima i jajima mora se oprezno.
Jednom kad se slome nemoguće ih je
popraviti.


En Sekston
(Anne Sexton, 1928-1974)

sa engleskog preveo Vladimir Stojnić

iz knjige: En Sekston, Novembar tela i kalendara – izabrane pesme (Kulturni centar Novog Sada, Kontrast izdavaštvo, Novi Sad Beograd, 2018)



iz pogovora:

Kroz opus En Sekston pratimo pojave, u rasponu od emancipacije žena, feminizma i kulturnih revolucija, pa sve do psihoanalize, konzumerizma, famozne otuđenosti savremenog čoveka i iznošenja privatnog života u javnost. Od skromne i slabo obrazovane domaćice iz konzervativne sredine, ona je postala poetski meteor u svetu modernističke poezije, ostvarila je uspeh u tom svetu, dekonstruišući pri tom i njega i sebe. Potom je postala ekscentrična pop zvezda, da bi izmučena psihičkim problemima i zavisnostima okončala život patetičnim samoubistvom. Nije li ovaj životni put tek otelotvorenje stereotipnog američkog sna, sna miliona ljudi koji se može sažeti u maksimi: iz blata do zvezda (i nazad)? I upravo taj populistički kvalitet omogućava identifikaciju publike sa njenim stvaralaštvom. U srži svega su dirljiva i neizbrisiva uverenja da svi imamo šansu za uspeh i da smo ekskluzivni vlasnici sopstvenih sudbina, ma kako bolne ili tragične one bile.

Vladimir Stojnić