субота, 21. фебруар 2009.

zbornik Pozdravi nekog

Pre neki dan mi je pod ruku došla zanimljiva knjiga i hteo bih ovom prilikom da na nju skrenem pažnju čitalaca ovog bloga. Reč je o petom izdanju na momente potresnog zbornika pod nazivom Pozdravi nekoga, koji su davne 1971. godine priredili psiholozi zaposleni u prihvatilištima za decu i mlade i centrima za socijalni rad u Beogradu i Zemunu, Vesna Ognjenović i Budimir Nešić. Knjiga je kompilacija materijala sakupljenog kroz intervjue, testove inteligencije i kroz spontane dečije iskaze u ustanovama u kojima su priređivači ove knjige radili. Iskazi su autentični i bez imenovanja autora, izuzev što je jasno da su u pitanju maloletnici, uglavnom između 10 i 17 godina starosti. Priređivači su sami u kratkom predgovoru napisali da se negde nisu mogla izbeći određena glačanja iskaza kako bi bili razumljivi i gramatički korektni, uz gotovo potpuno zadržavanje njihove autentičnosti. Iskazi dati u knjizi su predstavljeni u nekakvoj vrsti slobodnog stiha koji se, po mom mišljenju, na momente pretvara u zanimljive narativno-poetske tekstove. Postavljam ovaj put tri teksta, a ako budete zainteresovani javite putem komentara da odaberem i prekucam još koji.


PRAVO U OČI

Ovo je šuma iza reke,
a ovo lišće koje spada jedno preko drugog.
Taj je sigurno hteo jesen da nacrta.

Ovo je obična njiva, a ovo orač bez žene …
Tako se meni čini. Okolo ima žena, ali to nisu njegove.
Sigurno nisu njegove, jer da su njegove,
on bi orao sa njima.

Ovaj ovde spava na ženi, vidi kako je legao. Tako mu
valjda lepše. Položaj nije važan, važno je da on spava.

A ovo dvoje su budni. Vidi kako se gledaju pravo u oči.
Oni će nešto da urade.

(iz jednog odgovora sa ispitivanja testom tematske apercepcije)


NOKTURNO

Kod majke
Ona švaler i ja na istom krevetu
Nemajući kud otišao sam
Kod oca
Na jednom krevetu otac sa švalerkom
A ja na podu na nekoj jagnjećoj koži
Nemajući kud otišao sam
U materinu

(Dečak, 17 godina. Suđen zbog više provalnih krađa. Bilo mu ponovno suđenje. Mučno i bez kraja. Postoji tendencija da ga proglase psihopatom. Iskaz preuzet iz dokumentacije psihologa.)


***
Čuo sam da se čovek može kretati po mahovini,
možda je to bolje, ali ja ne znam kako.
Kada bih se izgubio u šumi,
Prvo bih se okrenuo oko sebe i potražio senku.
Kad bih je našao, pošao bih za njom.
Kuda ide senka išao bih i ja.

Tako bih valjda negde stigao.

(Dečak, 15 godina, zvani Banana. Smešten u prihvatilište zbog skitnje i prošnje.)

4 коментара:

uros kotlajic је рекао...

Fantastično.

Zar vam ovo ne liči na neku vrstu rialiti šou poezije? Kao što niko više ne gleda serije već svi gledaju 'prave' ljude koji žive svoje 'prave' živote dok ih neko snima, tako i mi izgleda više volimo 'pravu' poeziju. Kao da smo svi više umorni od 'pretvaranja'. Ovo deluje osvežavajuće.

Бојан Савић Остојић је рекао...

Ovo je ipak, zar ne, više "poetizovan izraz" nego što je "poezija". Upravo: odmor od poezije.

"Poezija" bi bila kad bi pacijenti bili izmišljeni. (!)

Sinister је рекао...

Ovo je kao nesto sto bi svaki pisac zeleo da napise, ali ne i da dozivi.
Pritisak realnosti je nekada veci od svake ideje, ili on ideje poradja i mresti kao nuznosti. nema nikakve veze sa tehnikom pisanja, ali neko bi rekao da je dobro napisano, recimo, da ne zna podlogu cele price.
Ambijent relativizira tezinu price.
u skladu sa time stvari bivaju vise ili manje revolucionarne.

Ovo sa senkama je divno, skoro zivotinjsko, kao da je instinkt vuka napisao pesmu o svom putu kroz predele nocu.
Prvo je rorsahov test, ili nesto poput njega.
Voleo bih da procitam celu zbirku.
Ovo je ko dark side of "olovka pise srcem"
"olovka pise krvlju"..

zvjezdana је рекао...

Htjela bih da nabavim ovaj Zbornik - Pozdravi nekog, i molim da mi pomognete!