zbornik Pozdravi nekog, 2. deo

VENČANICA

Ne znam ja zašto se ljudima koji stupaju u brak izdaje
venčanica. Moja mama je otišla od nas
a venčanica je ostala. Eno je u kuhinji na prozoru.
Ali šta će nam. Ne treba nama venčanica.
Stvarno ne znam zašto im daju venčanicu.


(Dečak, 11 godina. Odgovor sa testa inteligencije)


***
Hiljadu puta postavljam pitanje
šta je to život
svi ćute
gledaju me
i odlaze


(Devojčica, 17 godina. Pismeni odgovor na temu: Moja biografija)


JA

ja imam crnu kosu imam vitke noge
imam crne papuče i bele čarape šarenu košulju
i zelenkaste pantalone

ja sam dobar drug
kad god kupim nešto ja razdelim svima
a meni šta ostane

ja imam belo lice bele ruke i ne nosim nokte
volim da sakupljam razglednice
ali niko mi ne piše

ne valja mi samo što noću pišam u krevet
i upropašćujem posteljinu


(Dečak, 10 godina. Pismeni odgovor na temu: Moja porodica)

zbornik Pozdravi nekog

Pre neki dan mi je pod ruku došla zanimljiva knjiga i hteo bih ovom prilikom da na nju skrenem pažnju čitalaca ovog bloga. Reč je o petom izdanju na momente potresnog zbornika pod nazivom Pozdravi nekoga, koji su davne 1971. godine priredili psiholozi zaposleni u prihvatilištima za decu i mlade i centrima za socijalni rad u Beogradu i Zemunu, Vesna Ognjenović i Budimir Nešić. Knjiga je kompilacija materijala sakupljenog kroz intervjue, testove inteligencije i kroz spontane dečije iskaze u ustanovama u kojima su priređivači ove knjige radili. Iskazi su autentični i bez imenovanja autora, izuzev što je jasno da su u pitanju maloletnici, uglavnom između 10 i 17 godina starosti. Priređivači su sami u kratkom predgovoru napisali da se negde nisu mogla izbeći određena glačanja iskaza kako bi bili razumljivi i gramatički korektni, uz gotovo potpuno zadržavanje njihove autentičnosti. Iskazi dati u knjizi su predstavljeni u nekakvoj vrsti slobodnog stiha koji se, po mom mišljenju, na momente pretvara u zanimljive narativno-poetske tekstove. Postavljam ovaj put tri teksta, a ako budete zainteresovani javite putem komentara da odaberem i prekucam još koji.


PRAVO U OČI

Ovo je šuma iza reke,
a ovo lišće koje spada jedno preko drugog.
Taj je sigurno hteo jesen da nacrta.

Ovo je obična njiva, a ovo orač bez žene …
Tako se meni čini. Okolo ima žena, ali to nisu njegove.
Sigurno nisu njegove, jer da su njegove,
on bi orao sa njima.

Ovaj ovde spava na ženi, vidi kako je legao. Tako mu
valjda lepše. Položaj nije važan, važno je da on spava.

A ovo dvoje su budni. Vidi kako se gledaju pravo u oči.
Oni će nešto da urade.

(iz jednog odgovora sa ispitivanja testom tematske apercepcije)


NOKTURNO

Kod majke
Ona švaler i ja na istom krevetu
Nemajući kud otišao sam
Kod oca
Na jednom krevetu otac sa švalerkom
A ja na podu na nekoj jagnjećoj koži
Nemajući kud otišao sam
U materinu

(Dečak, 17 godina. Suđen zbog više provalnih krađa. Bilo mu ponovno suđenje. Mučno i bez kraja. Postoji tendencija da ga proglase psihopatom. Iskaz preuzet iz dokumentacije psihologa.)


***
Čuo sam da se čovek može kretati po mahovini,
možda je to bolje, ali ja ne znam kako.
Kada bih se izgubio u šumi,
Prvo bih se okrenuo oko sebe i potražio senku.
Kad bih je našao, pošao bih za njom.
Kuda ide senka išao bih i ja.

Tako bih valjda negde stigao.

(Dečak, 15 godina, zvani Banana. Smešten u prihvatilište zbog skitnje i prošnje.)

Dragan Radovančević

Izvinite zbog buke, danas moram da budem streljan

Ima kapu, oko nje uredan žuti krug, nalik na oreol.

Centar mu je u hipofizi, a njegov poluprečnik

disciplinovano opisuje luk od uva do uva.

Niko se nije bavio ovom geometrijom

dok nije postalo neizbežno.

Kapa se ledi, a graške znoja prilepljuju je za skalp.

Na mesto usta, postavljeno je uho,

na potiljku sija mala rupa, iskopana za znatiželjne,

tako da čujem

njegove otkucaje,

od mozga do srca i nazad.

Nije strašan pucanj, strašne su uši koje ga čuju,

ni smrt nije strašna,

strašna je misao o znatiželjnim životinjama na potiljku.

On se ceri, jer je smešan način na koji je došao

do ovog pogubljenja (ako se to može zvati pogubljenjem),

jer život ide dalje: nakon tragičnog čina,

smotaće ostatke nesvarene metkom

i otšetati do narodne kuhinje,

gde će mu ljupka, podebela žena

izvidati rane vrelom supom od oraha

i zajedno će se siti narugati neupelom pokušaju.

„Ostavite me da budem skitnica,

da se prevrćem u mestu, s ranama od betona.

Preneću vam svaku bolest

ako pokušate da mi pomognete,

zapaliću svaki šator kojim me pokrijete.

Daleko od mora i njegovih pretnji,

kad se digne gorostasni talas,

predaću mu svoje telo

da me odnese uz šum daleko,

dalje od svakog strašnog suda

pred kojim ste se nadali da ću da se nađem.“

Dragan Radovančević (1979)

(myspace prezentacija)

Dragan Radovančević je laureat stipendije "Milo Dor" koju dodeljuje KulturKontakt Austrija, za knjigu stihova u pripremi (detaljnije na ovom linku). Ljubaznošću autora objavljujemo jednu pesmu iz nagrađenog rukopisa.

Небојша Васовић

ДОГАЂАЈ

Заиста нико није могао
знати зашто је слепа
жена, насред улице,
почела бесомучно да
туче свог пса водича.

Сви смо гледали тај призор,
и никоме није пало на памет
да се умеша. Пас је покорно
трпео батине - не би ли
жена искалила свој бес,
и најзад се смирила.

Ипак, сви смо се питали:
зашто је тукла тог пса?
У чему је била његова
кривица? Да ли можда у
томе што је ходао пребрзо?

Зашто нисам пришао, опалио
шамар тој слепој жени, и
рекао јој: овај пас није
створен зато да би вам
било шта олакшао,
он је створен да би био?

Небојша Васовић
Посечене су шуме
Народна књига, 2003.

Васовићева духовита досетка, поента, које се савремени песници углавном клоне, његово је најубојитије оружје. Удружена са експресивном реториком, која надвладава рефлексивност, увек ангажована, непосредно делује на читаоца. Васовић не мења апарат ни кад се дотиче метафизичких тема, што је сасвим у складу с његовом доследном травестијом, срозавањем божанског и трансцендентализацијом свакодневног. Међутим, када иста та експресивност кокетира са рефлексивнијим изразом, и само промишљање се спутава: и "рефлексивна песма" се окончава падом, ефектним, звучним, квази-пословичним финалом.

Jeffrey McDaniel

1975

Dečak traži od oca da zafelšira fudbal preko drveta
u luku, tako da lopta stigne tren pre deteta.

Dete se trza. Izdužuju se žile, srce poskakuje,
ruke se otvaraju da uhvate to što se spušta sa neba.

Tvoja majka je danas otišla u institut. Ako lopta
dodirne zemlju, ona umire.

Tog decembarskog popodneva dečakova majka je preminula,
trideset i tri puta u prvom satu.

Svaki put kada je dograbio njenu glavu sa snega
i potrčao nazad do oca, obećao je da će biti bolji,
pa i bio je, trčao je iz sve snage, skoncentrisan, obrušavao se.

Uhvatio sam maminu lobanju trinaest puta zaredom
a ona ipak neće doći kući.

Džefri MekDanijel (Filadelfija, Pensilvanija, 1967)
sa engleskog preveo Vladimir Stojnić

Lindita Ahmeti

GLUMIMO KAO DA HODAMO BEZ ZEMLJE POD NOGAMA


ovdje se dani sudaraju od jednog zida na drugi
kao uznemireni morski val na crnoj obali
i ne prolaze
ne mijenjaju se
vidi se žica što se lijeno razvlači od jednog do drugog dana
a na njoj
na njoj dakle
nas mrtvace objesili na nisku
obješeni smo i ne vidimo
a glumimo kao da hodamo bez zemlje pod nogama
dok oni
eh oni su dobri ljudi
koji hodaju po zemlji
i koji znaju svoj posao
zato su ukrali žutu jabuku zlatnu
bacili je ispred nas
evo jabuke nam kažu
da je pojedete
a jabuka pojede nas
dok mi ostajemo obješeni kao sjenke na tri duga dana
oni su dobri ljudi
dok mi stojimo obješeni nad crnim danima
oni obrađuju naše njive
poberu nam voće
ti dobri ljudi...

Lindita Ahmeti (1973)
sa albanskog preveo Qazim Muja

Dejan Ilić

(...) prostor u kome se čita, u kome se recipira poezija, ne može biti nepopunjeni transcedentalni prostor, nego postaje rekonstituisano stvarno mesto. Realno mesto za življenje. Tada je čitanje zauzimanje mesta u prostoru, a ne prenošenje, bežanje, eskapizam. (...) Naša mesta su danas derealizovana i treba ih realizovati. Mislim da savremena poezija upravo to pokušava. Čitati znači biti realan, a ne prenesen u neki drugi prostor.

(iz predavanja "Kako čitati poeziju", održanog u NBS-u, 2003.)

PO MERI


Ulice mogu biti mirne, drveće
sablasno, večeras, kao da će se nešto
desiti. Mogla bi stepenicama, greškom,
umesto mene sići ti, jer hodnikom
struji potok i planina je, večeras,
lift ne radi, ćuti zgrada. I izaći, tako,
napolje, umesto mene, ti
koja si ja, koji sam ostao u stanu,
večeras, a nisam, i upravo prolazim
kraj srednjeg ulaza, gde se s trećeg
sprata odjednom raseje muzika,
glasovi, smeh, draga lica, da ozvuče
ovu dolinu za stanovanje, odnesu
nas oboje tamo gde nikada
nismo bili, a već smo stigli i
otvaramo kofere, odevamo lakša
odela, tanja, po meri tog
i tog podneblja.

Dejan Ilić (1961)
iz zbirke Kvart,
Povelja, 2005.

odlomak 1 (prevod Filipa Žakotea)
odlomak 2 (prevod Antonija Rikardija)
odlomak 3 (prevod Valerija Magrelija)

Biobibliografija Dejana Ilića