Vladimir Stojnić - Godina u naselju

U izdanju Kulturnog centra Novog Sada, u okviru edicije Džepni anagram objavljena je knjiga Vladimira Stojnića, Godina u naselju - haiku i komentari.

Blog Jurodivi objavljuje odlomke iz knjige.

Kreštanje vrana,
isparenja roštilja.
Jutro vikendom.
 
 
 
 
 

*

Limeni dimnjaci ređaju se na horizontu od čađavih jednospratnica. Dim kulja iz njih, ispunjava park, i ja vidim ljude kako nestaju u magli, na putu ka pečenjarama. Okolo stoje automobili, blinkaju sva četiri, garež u vazduhu, ali nema osmatračnica, vike, kratkih naređenja, nema baraka po kojima veje pepeo dok vagoni pristižu i pristižu.

 
 

 
 

Skele na crkvi.
Radnici se dovikuju
nad grobom ktitora.
 
 
 
 
  

*

Raspravljaju se oko toga ko će izliti svež beton u oplatu. Sa znojavih čela kapljice padaju na nadgrobnu ploču iz 19. veka. Ulazim u crkvu, u napetu tišinu, ali osećam samo spokoj: sveže je, sveci na zidovima ćute, a bog je daleko. Daske skela dele visoke vitraže na pola.

 
 
 
 

 
Drvored borova
na putu do okretnice.
Kondom u travi.
 
 
 
 
  

*

Ovde je nekad bilo šetalište, aleja uokvirena četinarima. Postoje tragovi: pločnik zarastao u travu, rupe u betonu gde su ranije bile klupe. Provincijalna infrastruktura predgrađa koja se izgubila pre više decenija i umesto nje: prazne limenke, brzo sudaranje kukova, dahtanje i pijana dreka u noći. Crveni prezervativi i maslačci vire iz trave.

 
 

 
 
Kod klackalice:
komšija spušta ket
kupcu u ruke.
 
 
 
 
 

*

Rastaju se uigrano i bez reči: komšija kreće mirnim korakom ka zgradi, zagledan u oblačno nebo, dok kupac užurbano hoda put betonskog zidića napuštenog placa. Tamo će sesti, otpakovati robu i zvezde će opet zasijati u tami. Njegovi koraci čuju se još neko vreme, a onda prestaju. Noć odmotava svoje beskrajne mogućnosti.

 
 
 
 

 
Mural-čitulja.
Ispod tupog lica piše:
Uvek ispred svih.
 
 
 
 
 

*

I još niže: godine rođenja i ubistva. Niču u kraju portreti auto-lakom, lica mladića i pored njih stihovi: nacionalizam, huliganska lojalnost. Pogledu se otvaraju iznenada, u haustoru, na bočnom zidu piljare, između koša i perionice. Male smrti kao deo scenografije, crteži koji su izašli iz dubina pećina i poručuju uzalud: bio sam ovde.

 
 
 

Jeftina vina
na najnižoj polici.
Prašnjave boce.
 
 
 
 
 

*

Postoji pravilo koje određuje redosled pića: što manje novca imaš, više se saginješ. Od etiketa sa apstraktnim simbolima, svedenog dizajna, na samom vrhu, preko kičastih provansalskih vinograda, pa sve do srednjevekovnih vladara, čuvara naše prošlosti, čiji se strogi pogledi gube među obućom kupaca.

 
 
 
 

 
U mraku svetle
stranačke prostorije.
Plakat na izlogu.
 
 
 
 
 

*

Na njemu identična figura koja je i u sali, okačena visoko na zidu, uramljena. Za dugačkim stolom u toku je raspodela radnih zadataka. Rukovodilac mesnog odbora je uigran: kruže spiskovi sa imenima i adresama, kontakti nadređenih, uputstva su jednostavna i jasna, kutije sa flajerima raspakovane i spremne. Cinični osmeh i šake sklopljene ispod grudi natkriljuju prizor, kao da su stvarno tu, u čelu stola, u bleštavilu neona.

Vladimir Stojnić (1980)

iz knjige Godina u naselju (KCNS, 2026, Novi Sad)

odlomak iz pogovora:

    "Ono što dominantno određuje taj „prigradski ćorsokak“ – kako ga narator u jednom od komentara opisuje – jeste njegova posturbanost. Radi se o prostoru koji je i dalje definisan odsustvom, onim-što-je-prestao-da-bude: rashodovani bolnički inventar, zarđale protivpožarne stepenice van funkcije, ruine nekadašnjih fabrika u kojima spavaju beskućnici, oronula dečja igrališta, devastirana šetališta. Duhovni mejnstrim i preovlađujući sistem vrednosti počivaju na odsustvu društvene solidarnosti, koje je uz nacionalizam, ksenofobiju, homofobiju duboko ukorenjeno u društvu, takoreći njegovo prirodno stanje i fabričko podešavanje.

    Sa druge strane, ono što je prisutno, kao pozornica i suština svakodnevice, to su kiosci sa roštiljem, pečenjare, auto-otpadi, crkveni kalendari na improvizovanim tezgama, večito raskopane ulice, napuštena gradilišta, ekstremno zagađen vazduh, montažna naselja, država bez socijalnih struktura, siromaštvo, sportske kladionice kao savremeni hramovi. Ključni su međutim spojevi ekstrema, srastanja potpuno raznorodnih, nespojivih fenomena i simboličkih registara: reklama za tantričku jogu na zidu javne kuhinje; jedno do drugog hipermarketi i novosagrađene crkve; najnovija digitalna tehnologija naporedo sa najdubljom socijalnom bedom. Ukratko, socijalni kič i društvena šizofrenija koji dominiraju našom tranzicionom svakidašnjicom poslednjih četvrt veka."

Goran Lazičić, "Nadživeti dotrajali grad"