Слободан стих који преовладава у савременој поезији такође мора да се препева. Да је поезија изгубила нешто када се одрекла превласти риме, могла би данас да се преводи као што се преводе службени документи, с листа. Неки преводиоци вероватно тако и приступају песми слободног стиха: у случају да се и рима јави у комбинацији са слободним стихом, они је третирају као уљеза и занемарују је.
Највећи преводилац поезије на српски Коља Мићевић, одувек је доследно раскринкавао оно "издајничко" у свом позиву, нудећи читаоцима билингвална издања (Маларме, Култура, Београд, 1970.). Чачански "Градац" је прошле године, објавио пажње вредно билингвално издање изабраних песама Милутина Петровића у преводу на француски, под координацијом Коље Мићевића.
Међутим, како би преводилац, сем свог умећа, истакао и верност оригиналу, ваљало би, нарочито при превођењу риме, поред препева објавити и што вернији превод у прози. Ову ћу идеју данас конкретизовати на примеру једне песме швајцарског песника Филипа Жакотеа, за којом ће следити мој препев и дословни превод Дејана Илића (преузет из часописа Кораци 2008/05-06).
*********
Tu es ici, l'oiseau du vent tournoie,
toi, ma douceur, ma blessure, mon bien.
De vieilles tours de lumière se noient
et la tendresse entrouvre ses chemins.
Nous avançons entre l’herbe et les eaux,
de ce lavoir où nos baisers scintillent
à cet espace où foudroiera la faux.
« Où sommes-nous ? » Perdus dans le cœur de
la paix. Ici, plus rien ne parle que
sous notre peau, sous l’écorce et la boue,
avec sa force de taureau, le sang
fuyant qui nous emmêle, et nous secoue
comme ces cloches mûres sur les champs.
---------------------------------------------
Овде си; шеврда птица ветра,
ти, сласти, озледо, својино моја.
Потонуле су остареле куле светла,
а нежност своје стазе отвара до пола.
Земљиште је сад домовина нама.
Одмичемо између растиња и бара,
из корита, где нам пољупце светлост прелама,
ка оном другом простору где коса обара.
„Где смо?“ Изгубљени унутар средишта
спокоја. Овде, више ништа не чује се
осим, испод коже, коре и блатног земљишта,
говора силовите крви што се отима,
крви која нас укршта и тресе,
попут сазрелих звона по пољима.
препев са француског: Бојан Савић Остојић
Овде си, слободна птица кружи,
ти, моја сласти, моја рано, моје добро,
чиле старе куле светлости
и нежност отвара своје стазе.
Сада нам је земља домовина.
И идемо кроз траву, између вода,
од корита где светлуцају наши пољупци
до овог простора где ће срп севнути.
"Где смо?" Изгубљени у срцу мира.
Овде, ништа се не чује, само под нашом
кожом, под кором и у блату,
својом биковском снагом, крв
промиче и меша нас, и протреса
као сазрела звона у пољима.
Сонет припада циклусу "Кукувија" (L'effraie), објављеном први пут 1953.
За ову годину је најављено штампање првог избора из поезије Филипа Жакотеа на српском језику, у преводу Дејана Илића, у издању Народне библиотеке Стефан Првовенчани из Краљева.
Нема коментара:
Постави коментар