Pesnički projekat Antonija Rikardija, Kućni prihod (1996) je knjiga sastavljena od zasebnih pesama koje istovremeno nose auru okvira knjige koja ih okuplja. Reč je o artificijelnom rukopisu, izmišljenom i konstruisanom jeziku poezije za potrebe dela koji uprkos tome i upravo zato deluje sasvim prirodno. Rikardi uspeva da nam predstavi izgubljeni svet svoje porodice centriran oko toponima Katabjana, blizu Parme u Italiji. Subjekat ove poezije ostaje neuhvatljiv, nije jasno ko to priča kada se priča, ko svedoči kada se priziva, pa tako ni sama prošlost ne biva nešto izgubljeno, nešto što tek treba dubinskim tehnikama izvlačiti na videlo. Dve pesme koje slede su preuzete upravo iz knjige Kućni prihod, iz uvodnog ciklusa, Katabjano.
***
Pozivam sve živote u jednu priču.
U snop trave dolaze sa grana
da bi zauvek ostali od zlata
kao mušice u ćilibaru.
Osećam vreme svojstveno vrsti
kao kućni prihod.
***
Idem unazad kroz senku
travnatim
do kamenog basena
po dnu vekova i korenova
tako daleko a nedaleko od kuće
gde pomešana između jednog dobra i drugog
gube se godišnja doba bez težine
prepuštena suncu.
Idem unazad kroz travu
u senci između stabala od porcelana
u tajnu jedne porodice.
Ne znam da li će me to spasiti.
Antonio Rikardi (1962)
sa italijanskog preveo
(izbor i priblog: Vladimir Stojnić)
Нема коментара:
Постави коментар