Најбољи придев за Горана Бабића био би „непрегледан“. Међу морем његових књига из моје библиотеке, међу којима ми је прве поклонила Јелена Трпковић, и даље ми је најдраже Гораново присуство у лектири за осми разред основне школе, „Књига млађих југословенских песника“, из 1978. Ту је заступљен једном песмом која би, чак и према мерилима напреднијег друштва него што је било југословенско, била тешко прикладна и за четврти разред средње школе. „Аверзија према алкохолу“ изворно је објављена 1967, у часопису Encyclopaedia Moderna (бр. 5/6). Ова песма-бомба, каквих 60-их и 70-их није фалило у југословенској поезији, као и многе песме Горана Бабића, писана је за глас и мегафон. (Том утиску сигурно кумује и чињеница што ју је Жика Павловић уврстио у незаборавни Испљувак пун крви.) „Ох смирит ћу се ја, смирит“, почиње песма и доноси ми други, још тачнији придев за Горана Бабића: несмирен. Хвала ти, Горане, што се никад ниси смирио.
АВЕРЗИЈА ПРЕМА АЛКОХОЛУ
ох смирит ћу се ја смирит
са својом тоном бескорисних знања
благим мјестом складиштара
са својом перспективношћу
љубит ћу ручицу генералном директору
благосиљат ћу глупост партијском секретару
и то ће бити моја револуција
осим пругице Брчко-Бановићи осим малих
лојалних усклика
о каквом револту говоре брадати
све моје хтијење свест ће се на тих пар
хиљада ејакулација
на поспану жену и нарушено здравље
и више ће ме болит шестица горе лијево
него свјетска револуција
пријелаз кванитета у квалитет је можда
селидба из једне подстанарске собице у
другу
јебе се министровом сину у његовом форд-мустангу
за Вијетнам и квантну механику
у оном лијепом тренутку откровења
при 160 km/h
кад се опружим коначно на одар пред
идеалистичко узашашће пљунут
ћу усрдно на развлашћену класу и на радни
народ
на устајање у зору на митинговање и састанке
на пијанке и гладовања на ефективно радно
вријеме
и интелигенцију на Фрома и Хајдегера на
структуралисте и прагматисте на неписмене
и
ЛБЈ-а на мале курвице остарјелих функционерчића
на конвенционалност тужне обавијести
пишам ја ко бебица на лијепе речи
досадно ми је у овом беспућу у овој слободи
гдје већ не умијем говорити правим језиком
гдје ме већ разумију сасма мала дјеца или
тужни старци
о сенилни свијете разбијена молекуло
чему твоја вила на Бермудима или на Хвару
или твоја шупља
глава у Загребу твој имажинизам опћа импотенција
професори су једнако срање радници су једнако
срање и пиљарице и свињарице и домаћице
послије Блокове Дванаесторице није написана
пјесма
послије Ујевића Хрвати тамбурају
Србљи нису ни престајали
мала земљо тијесна ли си свима
забога што урадити с тобом
хајде земљо да се појебемо
тако си дивно хоризонтална тако длакава
земљо моја давно ли се опредијелих
скорашње ли ми је опредијељење (М. Настасијевић)
тако и твој каос као у жидовској лубањи
у крематоријуму или у урни
о каквој спрдњи говоре политиканти
о којем очајању
већ сасвим сам миран земљо моја можда задовољан
пијем своје пиће и једем крух свој
и коначно свеједно је то мени и теби
звала се ти Хрватска или Тасманија
газили те мајмуни или људи
шкропили те душиком или калцијем
копали у теби гробове или заходе
дефлорирали те или пошумљавали
колико те год љубили још се увијек серемо
по теби
о томе ја теби њежно а ти како хоћеш
мудрост твоја или жупникова једнака је
обмана
спавајмо већ једном у доброј вјери без
сјекире за вратом
плодимо женице без помисли о дјеци
без спознаје без свијести
Горан Бабић
(18. октобар 1944 - 26. април 2026)
Накнадна белешка:
"Аверзија према алкохолу" није заступљена у Књизи песама млађих југословенских песника. У њој јесу присутне неке друге Горанове песме, а како је дошло до тога да је у сећању сместим тамо, то само накнадна памет може да наслути.
После провере могу дати прецизније податке: песма је, након што је објављена у часопису 1967, а пре Испљувка (чије је прво издање, оно уништено, објављено 1984. у библиотеци Грифон), изашла у Горановој књизи Ноћна раса (Нолит, 1979).
У незнатно измењеној верзији: кључни стих песме гласи
hajde zemljo da se pojedemo
(Noćna rasa, Nolit, 1979, str. 76.)
Можемо погодити зашто.
