Edvard Kocbek

MIKROFON U ZIDU 


Tako, sad smo sami, 
sem nas dva nikog više nema. 
A ipak te neću ostaviti, 
nećeš se odmoriti ni smiriti, 
tek sada počinje tvoj posao, 
slušaćeš moje ćutanje, 
moje ćutanje je rečitije, 
u njemu si osuđen na ponor istine. 
Sad prislušni kako dosad nisi, 
zveri bez očiju i jezika, 
zveri koja imaš samo uši. 
Moj duh govori bez glasa, 
nečujno vrišti i urla 
od radosti što si tu 
i što me slušaš, Velika Sumnjo 
gladna otkrića. 
Moje ćutanje otvara knjige 
i opasne rukopise, 
rečnike i proroke, 
stare istine i zakone, 
priče o vernosti i mukama 
ne možeš počinuti, 
gutati moraš, grozno proždireš, 
sve se više gušiš, 
uho ti je sve umornije 
a ipak me ne možeš prekinuti 
i ništa mi ne možeš odgovoriti, 
dolazi moj čas, 
ružim te i psujem, 
jatače, varalico, trovaču, 
skrnavitelju, robe, satano, 
mašino, smrti, smrti, 
proždireš svoju sramotu 
i ne možeš prestati 
ni odgovoriti mi 
jer si neman, 
jer samo uši imaš 
i samo izdajnički trbuh 
a nemaš ni jezika ni istine, 
ne možeš mi reći: siledžijo, 
ne možeš izgovoriti: milost, očaj, 
ne možeš viknuti: prestani, 
sav pucaš od ropskoga besa, 
zdravo da si bogaljasto biće, 
kažem ti, dobro je što si tu, 
neizrecivo mi je drago 
što si i noću i danju u zidu, 
prokleti ude, 
prezreno uho Velike Sumnje, 
trbuhu neljudske snage, 
što se danonoćno od nemoći trese, 
sad si probudio moju moć, 
moju jedinstvenu i nedeljivu moć, 
ne mogu ti poturiti 
ništa drugo do samoga sebe, 
jesam što sam, 
nemir i traganje, 
otvorenost i bol, 
istost i uvek istost, 
vera, nada, ljubav, 
tvoja velika protivsumnja, 
jesam što sam, 
ne možeš me podeliti 
i stvoriti mi dvojnika, 
nikada me nećeš uhvatiti 
u laži ili računu, 
nikada nećeš biti dželat moje savesti, 
jednako ćeš proždirati moju radost, 
tu i tamo moju tugu 
što si mi neprijatelj, 
moj jalovi bližnji, 
tako potpuno stran i nečovečan 
da se ne možeš otrgnuti s lanca 
ni poludeti ni počiniti samoubistvo. 
Sad vidim 
da sam te umorio, 
tvoj rep se umirio, 
a ipak je to tek plan 
moje osvete, 
moja prava osveta je pesma, 
nikada me nećeš otkriti i spoznati, 
nijedna svetlost ne svetli ušima, 
uši su zaživele s vetrom 
i s prolaznošću 
i s prolaznošću utihnuće, 
a ja sam jezik-plamen, 
vatra što je zaplamtela 
i neće prestati da gori 
i sažiže. 

Edvard Kocbek (1904-1981)

iz knjige Poruka (1969)

Pjesme i dnevnici, Svjetlost, Sarajevo, 1989.

prevela sa slovenačkog: Tatjana Detiček