John Matthias

Prijateljstvo

Jednoga dana učinim ti uslugu. Potom
Ti meni učiniš dve usluge.
To me obraduje i kažem ti to sutradan.

Ti slomiješ minu u olovci.
Posudim ti svoju.
Ti mi pokloniš skupo naliv pero.

Sviram ti snimak Modern Džez Kvarteta.
Premda ti se sviđa vibrafon Milta Džeksona
Ti me vodiš u Kovent Garden na Prsten, da bi zatim,

Predstavili jedan drugog svojim ženama.
Moja žena uči tvoju ženu kuvanju
Tvoja žena uči moju ženu životu.

Posvećujem ti svoju knjigu i ti si dirnut.
Ti od mene praviš lik u svojoj knjizi.
Kritičari ga posebno izdvajaju u pohvalama.

Prepuštam ljubavnicu tvom najodanijem učeniku,
Tvrdeći da mu je dosadila, ti činiš
Da mi se drolja vrati: veštine su joj znatno usavršene.

Kada pevam svoju potajnu baladu o planinama,
Ti me odvoziš u planinu
Svojim kolima; imaš tamo kolibu

Gde se, posle pića, slažemo da obavimo
Jedno primitivno takmičenje. Ti, za pripremu,
Groteskno nagrđuješ lice žiletom.

Po povratku, ja za tebe spaljujem svoj rukopis.
Ti za mene uništavaš svoju dokumentaciju. Ja razaram
Kuću svoje majke. Ti razaraš um svoje ćerke jedinice.

Na kraju pišem ti pismo i kažem:
Opraštam ti. No ti ne uzvraćaš pismo.
Sada je vreme za ćutanje.

Jer mi smo prijatelji. Mi se mnogo volimo.


Džon Metajas (Kolumbus, Ohajo, 1941)
sa engleskog preveo Ivan V. Lalić

Octavio Paz

Sunčev kamen
(odlomak)


spram šalitrene i kamene večeri
opremljene nevidljivim britvama
jedan crveni neodgonetljivi rukopis
ispisuješ na mojoj koži i te rane
prekrivaju me kao odelo od plamena,
gorim ne sagorevajući, tražim vode
a u tvojim očima nema vode, ima kamenja,
a tvoje grudi, tvoja utroba, tvoja bedra
od kamena su, tvoja usta mirišu na prašinu,
tvoja usta mirišu na zatrovano vreme,
tvoje telo miriše na jamu bez izlaza,
uski prolaz ogledalâ koja ponavljaju
oči žednika, nogostup
koji se vraća uvek tački polaska,
i ti me vodiš slepog za ruku
tim tvrdokornim salama
prema središtu kruga i uspravljaš se
kao sjaj koji se ledi u sveću,
kao svetlost koja ume da zdere, očaravajuća,
kao gubilište za osuđenika,
osetljiv kao bič i stasit
kao oružje mesečevo blizanče,
dok tvoje naoštrene reči kopaju
moje grudi i pustoše ih i prazne,
otimaš mi jednu po jednu uspomenu,
zaboravio sam svoje ime, moji prijatelji
među svinjama grokću ili se kvare
dok ih sunce jede u provaliji

Oktavio Paz, Himna među ruševinama (izabrane pesme),
BIGZ, Beograd, 1990, str. 75-76
prevod sa španskog: Branislav Prelević

Joe Blades

„Dva ciklusa pesama iz kazamata nastala su tokom dva jednonedeljna boravka u programu umetnika-po-pozivu (artist-in-residence): prvi krajem jula, a drugi početkom septembra 2003. godine.
Udruženje umetnika Frederiktona (Fredericton Arts Alliance) koordiniralo je ovaj program leta 2003. godine. Preko 20 umetnika sa područja Frederiktona provelo je jednu ili dve nedelje u kazamatima, a boravci su podrzumevali javne interaktivne odnose sa posetiocima ateljea.
Uvek su bila prisutna dva umetnika-po-pozivu.
Program je realizovan u nekadašnjim kazamatima u prizemlju kasarni, sazidanih na nekadašnjim britanskim vojnim postrojenjima.“

Džo Blejds
odlomak iz pogovora knjige Pesme iz kazamata (Rad, Beograd, 2005)

„Pročitati zbirku pesme iz kazamata kanadskog pesnika i umetnika Džoa Blejdsa znači susresti se sa jednim specifičnim načinom shvatanja poezije danas. U „Pogovoru“ pesnik ovu poeziju naziva „situacionističkom“ i taj pojam proširuje pojam poezije na koji smo navikli. Situacionistička poezija nastaje u određenom društvenom prostoru, pisana je s obzirom na određeno „mesto“. U ovom slučaju to je svet kazamata u Nju Brunsviku u kojima po pozivu borave umetnici i zanatlije različitih profila koji ulaze u međusobne interakcije kao i u interakcije sa posetiocima.
(...) Blejdsova poezija nastaje aktiviranjem različitih slojeva ljudskog znanja i artikulisanja tog znanja, na primer, u naracijama istorije i geografije.
(...) Poezija nije izvorna sakralna sfera (mada takav stav nije sasvim otklonjen), već je sfera u kojoj se artikuliše kritički odnos prema prošlosti i sadašnjosti.“

Dubravka Đurić
odlomci iz propratnog teksta knjige Pesme iz kazamata (Rad, Beograd, 2005)


Pesme iz kazamata

1

ako su neki otkrili pisaću mašinu
danas mogu postati pesnički nastrojeni ali nisu

ugrejani od sunca dok sa balkona
starih kasarna stružu farbu

vozilo i penkalo papir i lepak
danas su naša municija u ovom kazamatu

ako slučajno odletimo u vazduh
u pobuni terorističkom napadu ili u ratu

očekuje se da ćemo odleteti napolje
na stranu a ne gore kroz romaničke

zidove od opeka i zasvođenu tavanicu
nekada je 15 do 20 vojnika

bilo smešteno u jednu sobu zvuk gajdi i bubnjeva
cremonijal smene letnje straže

studenata univerziteta voda curi
iz obojenog-ostruganog drveta kvasi

belu majcu studenta slikarstva spopada ga bes
ture šetača ne prilaze ovoj zgradi

dok se u još jednu knjigu upisujem
sabijam vrhovima prstiju sve


Džo Blejds
sa engleskog prevela Dubravka Đurić

Ghérasim Luca

Gerasim Luka, Rumun koji je odlučio da piše na francuskom bio je, poput svog prijatelja Paula Celana, stranac koji je svojim izrazom duboko dekonstruisao primljeni jezik. Iako je 1938. u predratnoj Rumuniji osnovao nadrealističku grupu (kojoj je, između ostalih, pripadao i Đelu Naum), god. 1952. definitivno odlazi u Francusku, gde će se afirmisati prvenstveno javnim nastupima. Uticaj ovog pesnika na savremene poetske tokove - naročito na "slam-poeziju" - ogroman je, a još uvek se potvrđuje. Delez ga je smatrao "najvećim živim francuskim pesnikom".

Nakon što je četrdeset godina živeo na Monmartru bez ikakvih dokumenata, u najvećoj bedi, izbačen je iz stana. Devetog februara 1994. skočio je u Senu, dobrovoljno okončavši život u "svetu kome poezija više nije potrebna" (Alen Žufroa).

Poezija Gerasima Luke je prvenstveno poezija artikulacije i razlaganja jezika. Donosim odlomak iz poetskog korpusa Smak sveta (La fin du monde), koji frankofoni čitaoci mogu u celosti (i u originalnom grafičkom rasporedu, na koji je Luka mnogo polagao) pročitati na ovoj adresi.


****

ovaplotiti se

ja te nozdrvim ja te vlasim

okučim te

pohodiš me

ja te grudim poprsnem ti grudi pa te poličim

postezničim

ti me omirisiš ovrtoglaviš

kliziš

ja te butinam ja te mazim

ja te streperim ti me opkročiš

ti me ponepodnošljiviš

ja te oamazonim

zgušim te strbušim

sasuknjimrisiš me e lišci pa te lišcima te liščim te

zahalterim te očarapim te zbahujem te

da ja te zbahujem za klavsen sisu i flautu

ja te zadrhtavim

ti me omamiš me upiješ

ja te zasvadim

o mene se očešeš me opkoliš

ti me plotiš okožiš ukožiš i ujediš

me ucrnogaćiš

me rujnoobaleriniš

i kad mi ne štikliš čula

onda ih okrokodokodiliš

fokuješ ih ushićuješ

me prekrivaš

ja te otkrivam izmišljam

ponekad se predaš

ti me vlažnousniš

ja te slobodim te oludim

ti me oludiš i ostrastiš

ja te naramenim te skičmim i učlančim

ja te otrepavičim i ozeničim

a ako ne poplećim pred plućima

ti me čak i izdaleka miškaš

ja te dišem

danju i noću te dišem

ustim te

nepčim te zubim kandžam te

vulvim te trepavičim te

zadahnem te udužičim te

okrvim te pošijim te

nožno te slistim sigurnosnim te

obrazim te uvenim te

urukamam te

uznojim te

sjeziknem te

potiljčim te

oplovljavam te

zasenčim te putim te osablaznim te

omrežnjačim te u svom dahu

ti se oirisiš

ja te pišem

ti me misliš

Gerasim Luka (1913-1994)

odlomak iz La Fin du monde, Paralipomènes, Le Soleil Noir, 1976.

prevod sa francuskog: Bojan Savić Ostojić

Yves Bonnefoy

Настављамо априлски талас савремене француске поезије на Јуродивом блогу са Ивом Бонфоа, који је у марту ове године објавио још један у низу својих омажа Рембоу, Наша потреба за Рембоом (Notre besoin de Rimbaud, Seuil). Своје сакупљене есеје о Рембоу Бонфоа не доживљава као збирку, већ је описује као "лични дневник своје наклоности том песнику".

***

Шта друго, до оно што се отима, да зграбим,

У шта друго, до у оно што тамни, да гледам,

За чим, до за оним што мре, да жудим,

до за оним што збори, што се кида?

За чим другим, речи блиска,

до за твојим муком да трагам,

За којим другим светлом до за

твојом свешћу, дубоко покопаном,

Бачена речи, телесна,

о пореклу, о ноћи?

Yves Bonnefoy (1923)
Du mouvement et de l'immobilité de Douve,
Poémes, Mercure de France, 1978, p. 66.

превод са француског: Бојан Савић Остојић

Alain Bosquet

Alen Boske je francuski književnik belgijsko-rusko-jevrejskog porekla. Rođen je kao Anatol Bisk (Alen Boske je anagram njegovog pravog imena kada su obe reči napisane na francuskom jeziku) u Odesi, a ne u Briselu kako to u Antologiji novije francuske lirike navodi Ivan V. Lalić. Učestvovao je u Drugom svetskom ratu u sklopu francuske i belgijske vojske, a kasnije i u okviru američkih trupa koje su se iskrcale u Normandiji. Nakon rata, radi kao prevodilac u oslobođenom Berlinu. Od 1951. godine pa sve do smrti živi u Parizu kao profesionalni pisac, objavivši u tom periodu oko sto knjiga poezije, proze, drama, eseja i kritika.
U poeziji Alena Boskea vidljivi su i upečatljivi uticaji francuskog nadrealizma, naročito u njegovim ranim knjigama. Ovi uticaji, u kombinaciji sa nekom vrstom očuđene autopoetičnosti, uobličene na egzistencijalni način kroz ispitivanje i problematizaciju identiteta samog čina pisanja, rezultiraju na momente originalnom poezijom. Zanimljivo je da se u najvećem delu svog pesničkog stvaralaštva Boske nije oglašavao klasičnim zbirkama, već ciklusima-poemama sačinjenim od određenog broja neimenovanih pesama. Iz jednog takvog ciklusa, pod nazivom Pesme bez šofera, iz zbirke Dželati i akrobate (1989), postavljam po meni najuspelije tri pesme.
Možda nije uputno u okviru ovog bloga skretati pažnju na zanimljivosti koje se ne tiču same poezije pesnika ili okvirnih biografskih podataka, ali kod Boskea ne mogu odoleti porivu da sa čitaocima podelim dva upravo takva podatka, manje-više poznata. Prvi se tiče prisne, ali isključivo telefonske veze koju je pesnik tokom petnaest godina održavao sa čuvenom pevačicom i glumicom Marlen Ditrih. Ovi razgovori su rezultirali knjigom Ljubav preko telefona koju je Boske objavio 1992. godine kod Galimara, a koju je kod nas izdala Književna opština Vršac, 2003. Drugi podatak je vezan sa prijateljstvo sa pesnikom Brankom Miljkovićem i ne toliko primećen uticaj Boskeove poezije na Miljkovićevo stvaralaštvo. Završiću pomalo ofucanim kriminalističkim detaljem – naslednici Branka Miljkovića smatraju da je Boske bio upućen u okolnosti pod kojima je Miljković izgubio život u Zagrebu.

Pesme bez šofera

*
I putovao si
da bi se bolje izgubio:
bela stabla, zlovoljna jezera,
naherena lica.
Putovao si kao što se plašimo života:
od tajne do tajne,
potom od duše do duše, po volji vetrova.
I često si
putovao u mestu
pred svojim rukama, ispred svog čela.
I sebe si video
s mrtvom pticom na usnama:
nisi mogao da zavoliš sebe.

*
Sa pesmama u džepu,
vozom odlaziš do neke palanke.
Ideš od groblja do groblja
i na svaki nadgrobni kamen
položiš
prečista i zlobna tvoja pevanja.
Ne znaš da li će ih čitati mrtvi,
ali si siguran da će noću
bogovi i boginje
o njima biti obavešteni.

*
Kasnije,
obešene knjige, mrtve reči,
ti zidaš nekakve dvorove od belog mermera.
Kasnije,
udavljeni razum, izbrisano sećanje,
reći ćeš kometama
da ostave na tvom pragu
svoje gajde.
Kasnije,
prijatelji će ti pokloniti vrt
da uzgajaš jednoroge.

Alen Boske (1919-1998)
sa francuskog preveo Slobodan Jovalekić

Ingeborg Bachmann/Paul Celan

Песнички дијалог између Паула Целана и Ингеборг Бахман није сводив на њихове животне приче, бурну љубавну везу, већ се искључиво да тумачити из перспективе поезије ово двоје песника "након Аушвица". Неке песме из Целанових збирки Мак и сећање (1952) и Решетка језика (1959) могу се читати и као одјеци и као извори песама објављених у Одложеном времену (1953) и Зазивању Великог медведа (1956) Ингеборг Бахман. Константну и нескривену међуреференцијалност, изгледа, нису обоје схватили на исти начин. Након "афере Гол", кад је удовица песника Ивана Гола оптужила Целана да је у првој збирци плагирао њеног мужа, Целан се, између осталих, устремио и на Бахманову и, додуше дискретније у једном писму пријатељици, оптужио њу за плагијат: "Та иста Ингеборг Бахман, која је од мене преписала бројне стихове - знам о чему говорим, драга пријатељице - сматра да је паметније да држи језик за зубима кад мене клеветају." Ипак, у густом и интензивном дијалогу, Паул и Ингеборг су нам завештали "зналачки дозиране и кодиране назнаке, крајње блескове иза којих се простире неизрециво" (Франсоаз Ретиф).

[извор: Françoise Rétif, Entre ombre et lumière,
часопис Europe, 892/893, 2003.]

Доносимо две песме из првих збирки Целана (у препеву Бранимира Живојиновића) и Бахманове (у препеву Слађане Андрејић).


Паул Целан

КОРОНА


Из руке ми јесен једе свој лист: пријатељи смо.
Љускамо време из ораха и учимо га ходу:
време се враћа у љуску.

У огледалу је недеља,
у сну се спава,
уста истину зборе.

Око ми се спушта до пôла драгане:
гледамо се,
говоримо мутне речи,
волимо се као мак и сећање,
спавамо као вино у шкољкама,
као море у крвавом зраку Месеца.

Стојимо загрљени на прозору, гледају нас са улице:
време је да знамо!
Време је да се камен пригне цветању,
да немиру срце закуца.
Време је да настане време.

Време је.

Мак и сећање (Mohn und Gedächtnis, 1952).
из: Паул Целан: Песме, Метафизика, 2007.
превод са немачког: Бранимир Живојиновић

Ингеборг Бахман

ИСКАЗАТИ ТАМУ


Као Орфеј свирам
смрт на струнама живота
и о лепоти земље
и твојих очију, које небом управљају,
умем само исказати таму.

Не заборави да си и ти, изненада,
онога јутра, када је твоје преноћиште
било још влажно од росе и каранфил
почивао на твом срцу,
видео тамну реку,
која је поред тебе протицала.

Струна ћутње
натегнута на вретену од крви,
додирнух твоје звечуће срце.
Преобрази ти се увојак
у косу ноћне сене,
црни ти праменови помрчине
завејаше лице.

И не припадам теби.
Ипак обоје јадикујемо.

Али као Орфеј познајем
живот на оној страни смрти
и плави ми се
твоје заувек затворено око.

из збирке Одложено време (Die Gestundete Zeit, 1953)
превод са немачког: Слађана Андрејић