Ingeborg Bachmann/Paul Celan

Песнички дијалог између Паула Целана и Ингеборг Бахман није сводив на њихове животне приче, бурну љубавну везу, већ се искључиво да тумачити из перспективе поезије ово двоје песника "након Аушвица". Неке песме из Целанових збирки Мак и сећање (1952) и Решетка језика (1959) могу се читати и као одјеци и као извори песама објављених у Одложеном времену (1953) и Зазивању Великог медведа (1956) Ингеборг Бахман. Константну и нескривену међуреференцијалност, изгледа, нису обоје схватили на исти начин. Након "афере Гол", кад је удовица песника Ивана Гола оптужила Целана да је у првој збирци плагирао њеног мужа, Целан се, између осталих, устремио и на Бахманову и, додуше дискретније у једном писму пријатељици, оптужио њу за плагијат: "Та иста Ингеборг Бахман, која је од мене преписала бројне стихове - знам о чему говорим, драга пријатељице - сматра да је паметније да држи језик за зубима кад мене клеветају." Ипак, у густом и интензивном дијалогу, Паул и Ингеборг су нам завештали "зналачки дозиране и кодиране назнаке, крајње блескове иза којих се простире неизрециво" (Франсоаз Ретиф).

[извор: Françoise Rétif, Entre ombre et lumière,
часопис Europe, 892/893, 2003.]

Доносимо две песме из првих збирки Целана (у препеву Бранимира Живојиновића) и Бахманове (у препеву Слађане Андрејић).


Паул Целан

КОРОНА


Из руке ми јесен једе свој лист: пријатељи смо.
Љускамо време из ораха и учимо га ходу:
време се враћа у љуску.

У огледалу је недеља,
у сну се спава,
уста истину зборе.

Око ми се спушта до пôла драгане:
гледамо се,
говоримо мутне речи,
волимо се као мак и сећање,
спавамо као вино у шкољкама,
као море у крвавом зраку Месеца.

Стојимо загрљени на прозору, гледају нас са улице:
време је да знамо!
Време је да се камен пригне цветању,
да немиру срце закуца.
Време је да настане време.

Време је.

Мак и сећање (Mohn und Gedächtnis, 1952).
из: Паул Целан: Песме, Метафизика, 2007.
превод са немачког: Бранимир Живојиновић

Ингеборг Бахман

ИСКАЗАТИ ТАМУ


Као Орфеј свирам
смрт на струнама живота
и о лепоти земље
и твојих очију, које небом управљају,
умем само исказати таму.

Не заборави да си и ти, изненада,
онога јутра, када је твоје преноћиште
било још влажно од росе и каранфил
почивао на твом срцу,
видео тамну реку,
која је поред тебе протицала.

Струна ћутње
натегнута на вретену од крви,
додирнух твоје звечуће срце.
Преобрази ти се увојак
у косу ноћне сене,
црни ти праменови помрчине
завејаше лице.

И не припадам теби.
Ипак обоје јадикујемо.

Али као Орфеј познајем
живот на оној страни смрти
и плави ми се
твоје заувек затворено око.

из збирке Одложено време (Die Gestundete Zeit, 1953)
превод са немачког: Слађана Андрејић