Alen Boske je francuski književnik belgijsko-rusko-jevrejskog porekla. Rođen je kao Anatol Bisk (Alen Boske je anagram njegovog pravog imena kada su obe reči napisane na francuskom jeziku) u Odesi, a ne u Briselu kako to u Antologiji novije francuske lirike navodi Ivan V. Lalić. Učestvovao je u Drugom svetskom ratu u sklopu francuske i belgijske vojske, a kasnije i u okviru američkih trupa koje su se iskrcale u Normandiji. Nakon rata, radi kao prevodilac u oslobođenom Berlinu. Od 1951. godine pa sve do smrti živi u Parizu kao profesionalni pisac, objavivši u tom periodu oko sto knjiga poezije, proze, drama, eseja i kritika.
U poeziji Alena Boskea vidljivi su i upečatljivi uticaji francuskog nadrealizma, naročito u njegovim ranim knjigama. Ovi uticaji, u kombinaciji sa nekom vrstom očuđene autopoetičnosti, uobličene na egzistencijalni način kroz ispitivanje i problematizaciju identiteta samog čina pisanja, rezultiraju na momente originalnom poezijom. Zanimljivo je da se u najvećem delu svog pesničkog stvaralaštva Boske nije oglašavao klasičnim zbirkama, već ciklusima-poemama sačinjenim od određenog broja neimenovanih pesama. Iz jednog takvog ciklusa, pod nazivom Pesme bez šofera, iz zbirke Dželati i akrobate (1989), postavljam po meni najuspelije tri pesme.
Možda nije uputno u okviru ovog bloga skretati pažnju na zanimljivosti koje se ne tiču same poezije pesnika ili okvirnih biografskih podataka, ali kod Boskea ne mogu odoleti porivu da sa čitaocima podelim dva upravo takva podatka, manje-više poznata. Prvi se tiče prisne, ali isključivo telefonske veze koju je pesnik tokom petnaest godina održavao sa čuvenom pevačicom i glumicom Marlen Ditrih. Ovi razgovori su rezultirali knjigom Ljubav preko telefona koju je Boske objavio 1992. godine kod Galimara, a koju je kod nas izdala Književna opština Vršac, 2003. Drugi podatak je vezan sa prijateljstvo sa pesnikom Brankom Miljkovićem i ne toliko primećen uticaj Boskeove poezije na Miljkovićevo stvaralaštvo. Završiću pomalo ofucanim kriminalističkim detaljem – naslednici Branka Miljkovića smatraju da je Boske bio upućen u okolnosti pod kojima je Miljković izgubio život u Zagrebu.
Pesme bez šofera
*
I putovao si
da bi se bolje izgubio:
bela stabla, zlovoljna jezera,
naherena lica.
Putovao si kao što se plašimo života:
od tajne do tajne,
potom od duše do duše, po volji vetrova.
I često si
putovao u mestu
pred svojim rukama, ispred svog čela.
I sebe si video
s mrtvom pticom na usnama:
nisi mogao da zavoliš sebe.
*
Sa pesmama u džepu,
vozom odlaziš do neke palanke.
Ideš od groblja do groblja
i na svaki nadgrobni kamen
položiš
prečista i zlobna tvoja pevanja.
Ne znaš da li će ih čitati mrtvi,
ali si siguran da će noću
bogovi i boginje
o njima biti obavešteni.
*
Kasnije,
obešene knjige, mrtve reči,
ti zidaš nekakve dvorove od belog mermera.
Kasnije,
udavljeni razum, izbrisano sećanje,
reći ćeš kometama
da ostave na tvom pragu
svoje gajde.
Kasnije,
prijatelji će ti pokloniti vrt
da uzgajaš jednoroge.
Alen Boske (1919-1998)
sa francuskog preveo Slobodan Jovalekić
Нема коментара:
Постави коментар