Milen Alempijević

POPODNE ZAUVEK

leto je i sve je teže

nad starom fotografijom
popodne je
i provincije nastaju

pogled usporava (leto je
i sve je teže) premda

dugme po dugme
golotinja kopni i
prvi žuti list
vratiće veru u kraj

(neznancu na ulici
mahnuti: zbogom
zbogom tebi i tvojoj
ženi koja me je već
odavno napustila

neko dete kad
zaplače upitati
šta li ovaj kepec
trabunja)

popodne je

zauvek


PRERUŠAVANJE

onaj što se saginje
na šljunčanoj stazi

ili kamičak hitnut
u noćno nebo

možda šišmiš koji ga
grabi kandžicama

ili mrak kroz koji
oba poniru
kamen i njegov plen

(svakodnevni talenti
zavređuju slučajnost)


PREDSKAZANJE

tačno u suton
videćeš letilicu bez
traga za sobom

tamnu gotovo nepokretnu

visoko taman da se ubediš
u njenu ptičju prirodu

i tada

ruke će kao u razgovoru sa
odsečenim cvećem

same od sebe

ne brini

tako će biti

Milen Alempijević (1965)
iz zbirke Utopijice, Zaječar, 2007.

Virgile Novarina

Viržil Novarina od 1995. beleži i objavljuje zapise i crteže iz sna. Numerisane fragmente svojih zapisa autor naknadno ne organizuje ni u kakve celine. Evo kako on opisuje svoj postupak :

« U toku noći, u više navrata svesno vidim oblike i boje, čujem zvukove i reči, te impulsivno zgrabim olovku i nacrtam to što sam video i čuo u mraku. Onda ponovo padnem u san, sasvim zaboravivši šta sam zabeležio. Sutradan se budim uopšte se ne sećajući šta se desilo tokom noći i zateknem rasute listove udno kreveta, otprilike, kao da ih je neko drugi tu razbacao dok sam ja spavao. Kasnije ih dešifrujem precrtavam i prepisujem, ne menjajući ni jednu reč, bez ikakve selekcije. » (iz pisma Saran Aleksandrijan, izvor: Vikipedija)



Uz jedan crtež iz sna Viržila Novarine, donosim i prevod odlomka iz jedne skupine fragmenata, Noćni zapisi za noktiluku.
























NOĆNI ZAPISI ZA NOKTILUKU


2049: Gde da ga se prisetim?

2422: - Pričekaj oko ponoći.
- Siguran si da ćeš i dalje videti?

2695: Čemu ovo odavde služi?

2712: Koliko koraka možeš
da načiniš zatvorenih
očiju ka grebenu?

2718: Stvaram prijatelja
(Jer je stvoriti prijatelja
isto što stvoriti i nasilje.

2726: To je naslikano ugašenim izborom.

2750: Od koga si to rekao?
Kome si to rekao?

2759: - Ti si podesio sat?
- Ponekad, ali me to ne zanima.

2849: Njegova misao se potpuno
obrušila na noć.

2903: Najluđe od
svega je što
ih je moj krevet
upriličio.

2913: Probudiću se kao otac...
još jednom.

2924: Ono što postoji
od juče je.

2993bis: Ostalo je belina.

3236: Pre nego što zaspi,
čovek treba u pećini
da se odvoji od života.

3300: Ne postoji
idealna temperatura za jutarnje ogledanje.

3321: Dan: pobednik!

3370: Šta se desilo?
Noć još nije ni bila istekla!

Viržil Novarina (1976)

iz antologije A poèmes ouverts, Points Poésie, 2008

prevod sa francuskog: Bojan Savić Ostojić

AGON 001 (januar-februar)

U prvom, januarsko-februarskom broju Agona, časopisa za savremenu poeziju, možete čitati prevode poezije Ričarda Brotigana i Gabora Šejna. Poeziju objavljuju Dragan Jovanović Danilov, Miloš Petrović, Marina Zrnić i Željko Tešić. U rubrici O poeziji objavljeni su "Manifest doživljene poezije" Alena Žufroe i "Kombinatorički soneti" Dušana Vasića.

Uredništvo: Vladimir Stojnić i Bojan Savić Ostojić
Web-dizajn: Goran Savić Ostojić
Lektura: Jelena Milinković

Časopis izlazi dvomesečno.

www.agoncasopis.com

Czesław Miłosz

Rimu – prepevati ili prevesti? Različiti jezici, neretko zavisno od sopstvenih ograničenja, zagovaraju različite pristupe. Prepev, poštovanje metra i rime, opravdava se efektima koje izvorni tekst postiže na planu zvučnosti. Prevodom, izbegavanjem rima, poštuje se izvorni tekst na semantičkom planu.

Ali, s druge strane, prepev se, zbog namere da se virtuoznost i ritmičnost izvornog teksta transponuje, pronađe u drugom jeziku, može shvatiti i kao pastiš, a ako nastavimo dalje putem transtekstualnih veza, može se uporediti (pa i poistovetiti) sa parodijom.

Tako se i Česlav Miloš odnosi prema prepevavanju (svojih pesama na engleski), u pogovoru bilingvalnog izdanja Izabranih pesama.

Šta raditi sa rimovanim pesmama? Engleski jezik je vrlo siromašan u rimama, njegova poezija se bez njih dobro održala, dok je s druge strane imitiranje rimovanih originala u engleskim verzijama retko bilo uspešno (...). Gorčinski, Has i Pinski su uspeli da stvore vrlo zanimljivu polurimovanu verziju [Naivne pesme] koju su objavili u književnoj periodici. Ipak, njihovu verziju nisam uključio u Sabrane pesme. Po mom mišljenju, njihov prevod je suviše bogat, suviše „sazreo“, te sam se, u pokušaju da se približim jednostavnosti originala, odlučio za doslovni i nerimovani prevod.

in: Czesław Miłosz, Poezje wybrane/Selected Poems, Wydawnictwo Literackie, Krakow, 1996. [kao i za navedene pesme]; prevod sa engleskog: B. S. O.

SŁOŃCE

Barwy ze słońca są. A ono nie ma

Żadnej osobnej barwy, bo ma wszystkie.

I cała ziemia jest niby poemat,

A słońce nad nią przedstawia artystę.

Kto chce malować świat w barwnej postaci,

Niechaj nie patrzy nigdy prosto w słońce.

Bo pamięć rzeczy, które widział, straci,

Łzy tylko w oczach zostaną piekące.

Niechaj przyklęknie, twarz ku trawie schyli

I patrzy w promień od ziemi odbity.

Tam znajdzie wszystko, cośmy porzucili:

Gwiazdy i róże, i zmierzchy i świty.

THE SUN

All colors are made of Sun and the Sun contains them all.

So the source of color, the Sun, itself has no one color.

But the various Earth is like a single poem or picture

With Sun the emblem of the artist of the whole.

And anyone who wants to take his brush and try

To paint the Earth must not look straight up at the Sun

Or he will lose the memory of all he’s ever seen,

With only a burning tear to fill his eye.

Let him kneel down and press his cheek in grass and then

Look till he sees the beam the Earth reflects back upwards.

There he will find all of our lost, forgotten treasures:

Stars and Roses, the setting and the rising Sun.

translated by Renata Gorczyński, Robert Hass

and Robert Pinsky

Prekucavam i prepev Petra Vujičića na srpski.

SUNCE

Boje od sunca su. A ono nema

Svoju nijednu, jer ono njih stvara.

I naša zemlja je sva kao poema,

Dok sunce nad njom predstavlja slikara.

Ko hoće da naslika naš svet u koloru,

Nek u sunce ne gleda, to mu treba reći,

Jer pamćenje o stvarima izgubiti mora,

Samo suze u očima dugo će ga peći.

Neka klekne, i lice nek približi travi,

I zrak neka posmatra od zemlje odbijen.

Ono što smo odbacili tamo će pronaći:

Zvezde i ruže, sumrake, osvite.

Česlav Miloš, Spasenje, „Svet (Naivna pesma)“, str. 46.

Veselin Masleša, Sarajevo, 1982,

prevod sa poljskog: Petar Vujičić

zbornik Pozdravi nekog, 2. deo

VENČANICA

Ne znam ja zašto se ljudima koji stupaju u brak izdaje
venčanica. Moja mama je otišla od nas
a venčanica je ostala. Eno je u kuhinji na prozoru.
Ali šta će nam. Ne treba nama venčanica.
Stvarno ne znam zašto im daju venčanicu.


(Dečak, 11 godina. Odgovor sa testa inteligencije)


***
Hiljadu puta postavljam pitanje
šta je to život
svi ćute
gledaju me
i odlaze


(Devojčica, 17 godina. Pismeni odgovor na temu: Moja biografija)


JA

ja imam crnu kosu imam vitke noge
imam crne papuče i bele čarape šarenu košulju
i zelenkaste pantalone

ja sam dobar drug
kad god kupim nešto ja razdelim svima
a meni šta ostane

ja imam belo lice bele ruke i ne nosim nokte
volim da sakupljam razglednice
ali niko mi ne piše

ne valja mi samo što noću pišam u krevet
i upropašćujem posteljinu


(Dečak, 10 godina. Pismeni odgovor na temu: Moja porodica)

zbornik Pozdravi nekog

Pre neki dan mi je pod ruku došla zanimljiva knjiga i hteo bih ovom prilikom da na nju skrenem pažnju čitalaca ovog bloga. Reč je o petom izdanju na momente potresnog zbornika pod nazivom Pozdravi nekoga, koji su davne 1971. godine priredili psiholozi zaposleni u prihvatilištima za decu i mlade i centrima za socijalni rad u Beogradu i Zemunu, Vesna Ognjenović i Budimir Nešić. Knjiga je kompilacija materijala sakupljenog kroz intervjue, testove inteligencije i kroz spontane dečije iskaze u ustanovama u kojima su priređivači ove knjige radili. Iskazi su autentični i bez imenovanja autora, izuzev što je jasno da su u pitanju maloletnici, uglavnom između 10 i 17 godina starosti. Priređivači su sami u kratkom predgovoru napisali da se negde nisu mogla izbeći određena glačanja iskaza kako bi bili razumljivi i gramatički korektni, uz gotovo potpuno zadržavanje njihove autentičnosti. Iskazi dati u knjizi su predstavljeni u nekakvoj vrsti slobodnog stiha koji se, po mom mišljenju, na momente pretvara u zanimljive narativno-poetske tekstove. Postavljam ovaj put tri teksta, a ako budete zainteresovani javite putem komentara da odaberem i prekucam još koji.


PRAVO U OČI

Ovo je šuma iza reke,
a ovo lišće koje spada jedno preko drugog.
Taj je sigurno hteo jesen da nacrta.

Ovo je obična njiva, a ovo orač bez žene …
Tako se meni čini. Okolo ima žena, ali to nisu njegove.
Sigurno nisu njegove, jer da su njegove,
on bi orao sa njima.

Ovaj ovde spava na ženi, vidi kako je legao. Tako mu
valjda lepše. Položaj nije važan, važno je da on spava.

A ovo dvoje su budni. Vidi kako se gledaju pravo u oči.
Oni će nešto da urade.

(iz jednog odgovora sa ispitivanja testom tematske apercepcije)


NOKTURNO

Kod majke
Ona švaler i ja na istom krevetu
Nemajući kud otišao sam
Kod oca
Na jednom krevetu otac sa švalerkom
A ja na podu na nekoj jagnjećoj koži
Nemajući kud otišao sam
U materinu

(Dečak, 17 godina. Suđen zbog više provalnih krađa. Bilo mu ponovno suđenje. Mučno i bez kraja. Postoji tendencija da ga proglase psihopatom. Iskaz preuzet iz dokumentacije psihologa.)


***
Čuo sam da se čovek može kretati po mahovini,
možda je to bolje, ali ja ne znam kako.
Kada bih se izgubio u šumi,
Prvo bih se okrenuo oko sebe i potražio senku.
Kad bih je našao, pošao bih za njom.
Kuda ide senka išao bih i ja.

Tako bih valjda negde stigao.

(Dečak, 15 godina, zvani Banana. Smešten u prihvatilište zbog skitnje i prošnje.)

Dragan Radovančević

Izvinite zbog buke, danas moram da budem streljan

Ima kapu, oko nje uredan žuti krug, nalik na oreol.

Centar mu je u hipofizi, a njegov poluprečnik

disciplinovano opisuje luk od uva do uva.

Niko se nije bavio ovom geometrijom

dok nije postalo neizbežno.

Kapa se ledi, a graške znoja prilepljuju je za skalp.

Na mesto usta, postavljeno je uho,

na potiljku sija mala rupa, iskopana za znatiželjne,

tako da čujem

njegove otkucaje,

od mozga do srca i nazad.

Nije strašan pucanj, strašne su uši koje ga čuju,

ni smrt nije strašna,

strašna je misao o znatiželjnim životinjama na potiljku.

On se ceri, jer je smešan način na koji je došao

do ovog pogubljenja (ako se to može zvati pogubljenjem),

jer život ide dalje: nakon tragičnog čina,

smotaće ostatke nesvarene metkom

i otšetati do narodne kuhinje,

gde će mu ljupka, podebela žena

izvidati rane vrelom supom od oraha

i zajedno će se siti narugati neupelom pokušaju.

„Ostavite me da budem skitnica,

da se prevrćem u mestu, s ranama od betona.

Preneću vam svaku bolest

ako pokušate da mi pomognete,

zapaliću svaki šator kojim me pokrijete.

Daleko od mora i njegovih pretnji,

kad se digne gorostasni talas,

predaću mu svoje telo

da me odnese uz šum daleko,

dalje od svakog strašnog suda

pred kojim ste se nadali da ću da se nađem.“

Dragan Radovančević (1979)

(myspace prezentacija)

Dragan Radovančević je laureat stipendije "Milo Dor" koju dodeljuje KulturKontakt Austrija, za knjigu stihova u pripremi (detaljnije na ovom linku). Ljubaznošću autora objavljujemo jednu pesmu iz nagrađenog rukopisa.