„РЕЧ У ПРОСТОРУ“

Пројекат Реч у простору замишљен је као измештање поезије (писаног стваралаштва) из простора књиге у насељенији простор, простор галерије. По речима Весне Капор, координаторке пројекта, то је покушај презентовања књижевности изван класичне штампане и нове електронске форме, у мало дотераној форми зидних новина, у циљу да се „конзумент" доведе у тачку „где се поклапају различите уметничке сензације и визуре“. Након три годишње поставке, реч се опет нашла у свом правом простору, простору странице једне фино опремљене књиге са најбољим радовима са конкурса.

Зборник сакупља поетске и прозне текстове аутора који пишу на српском, хрватском или бошњачком језику, а између осталих и већ познатих имена домаће несистематичне млађе генерације: Енеса Халиловића, Срђана Папића, Јованке Уљаревић, Боривоја Везмара, Марјана Чакаревића, Владимира Стојнића, Петра Матовића... Неки аутори су управо у овом зборнику дебитовали. (Треба споменути да је конкурс био расписан само последње две године, а да су своје радове за прву изложбу Речи у простору бирали уредници часописа Трећи трг.)

Међутим, сваки аутор је заступљен само једним радом. Читајући зборник од 58 радова које је потписало 58 аутора, читалац неће успети (неће имати простора) да допре до аутентичног акцента појединачног аутора, а камоли да уочи евентуални "дух" зборника који све те ауторе сједињује. Наглашена разноликост свих тих (наглашено) личних фрагмената би могла донекле да се доживи као сугерисани "пресек збивања на књижевном фону региона" (из поговора В. Капор), а однекле као произвољни низ сензација.

Но зборник ни не заговара богзна какву свеобухватност, већ, уоквирујући потенцијале, скицира једну могућу генерацију аутора у настајању.

Уосталом, можда су све антологије а приори осуђене на недореченост.

Зборник је промовисан 17. септембра у СКЦ-у и тако се поново, овога пута обогаћен медијем изговорене речи, вратио у простор галерије.

А пропо а приори, објављујемо два рада из зборника, респективно и према прозном и поетском делу.

Биљана Андоновска
Бојан Савић Остојић

Душко Мрђа

О ПИСАЊУ

Прво треба сакупити дијелове, али тек након што други заврше са њима. Притом пазити да се нека од de jure инхерентних конструкција de facto не разбије што, a posse ad esse, имплицира додатни посао. Уколико су интенције искрене, a priori градивне дијелове пажљиво сакупити на гомилу, без неког реда, a posteriori.

Пропустити солипсистички кроз руке сваки предмет појединачно, претходно аналитички опсервиран, под хипотетичким императивом, прагматично и парадигматично; посветити му пажњу зависну од габарита провлачећи га, tout de suite, кроз токове обогаћене вјештачким, ad hoc супстанцама које напосљетку, као завршни дио посла, eo ipso испаравају, синтетички. Индуктивним закључивањем доћи до можда погрешног закључка, потом дедуктивно испитати зашто је то тако. Приликом односа субјект/објект испоштовати raison d'être, vis-à-vis онтолошке утемељености. Ради одстрањивања нечистоћа и нежељених компоненти, бити упоран.

Посложити фрагменте, mutatis mutandis, тамо гдје су били. И тако сваки дан, перући суђе.

(Профил аутора и неколико радова налази се на сајту Балканског књижевног гласника, на овом линку.)

________________________________________

Боривој Везмар

НЕБО ИЗНАД МИСТРЕ

Покушах да дочитам о
породицама Дуки, Ангела,
Палеолога, улазили су разни
прекидајући ме на самим вратима
текста, невољко сам их закључавао,
касније, у кући, уснуо летњиковац
на југу, небо изнад града Мистре
о Зојиној трепавици виси судбина
царства, играчице Астарте пред
групом равенских ђака откривају своје
чари, док ми по лицу добују
мале ћеркине пете.



Боривој Везмар (1971) објавио је збирке песама: Опис места,
Панчево, 2000. и Плоча се отвара, Београд, 2005. Један од уредника часописа Трећи трг.)


****

Апдејт 10. октобра: једна изложена, уз то и врло читка песма Владимира Стојнића. Коинциденција - за оне који увек траже повод за нешто - аутору управо данас излази прва збирка песама из штампе, Време се завршило, у издању чачанске Градске библиотеке "Владислав Петковић Дис", одакле је песма Халомантија преузета.

(Фото: Биљана Андоновска)

Katarina Frostenson

Švedska pesnikinja, rođena 1953. godine u Stokholmu. Govoreći o svom doživljaju poezije, Katarina Frostenson kaže: „Pesme su za mene kao neki film, kao kakvo putovanje kroz grad prepun stranih lica i jezika. Stvar je u tome da se pronađe put do jezika koji bi u sebi sadržao to drugo, to tuđe, kako bi na taj način oformio svoje telo i biće.“



CITY


City ljubav
dva lica –
kanali odvodni, ljubavna glad
ubledeli keramički zidovi iscurela tečnost

Jedna velika plava dizalica postavljena visoko iznad krova -
zamrznuta, otkačena, primorana
da govori -

leš, mrtvo odelo pokojnika,
visoko uzdignuti ostatak

Dizalice tegle, ukočene diriguju,
zverovi visoki, ali
kadkad jedan na drugog nasrnu u razgovoru

u geometriji nebeskom prostranstvu

Usred grada je ta nomansland
drugo jedno naselje

nešto od mrtvih



JA


Sve u meni nadima se
i gleda tamo Napolje
ime, brojke
mesta: čaplju na kamenu,
mesto rođenja
stojim i smrzavam se u svom imenu, toj čistini
u dugom monologu peščanom stazom Na brežuljku,
vrtoglavi put, stepenište
s jednim jedinim stepenikom


Katarina Frostenson (1953)

sa švedskog preveo Moma Dimić

Philippe Jaccottet

Одувек је актуелан проблем препевавања поезије, па и данас. Раније, када су доминирале метрика и рима, извитоперења од стране преводилачког пера могла су се јасније уочити, али и лакше оправдати: техничким условима.

Слободан стих који преовладава у савременој поезији такође мора да се препева. Да је поезија изгубила нешто када се одрекла превласти риме, могла би данас да се преводи као што се преводе службени документи, с листа. Неки преводиоци вероватно тако и приступају песми слободног стиха: у случају да се и рима јави у комбинацији са слободним стихом, они је третирају као уљеза и занемарују је.

Највећи преводилац поезије на српски Коља Мићевић, одувек је доследно раскринкавао оно "издајничко" у свом позиву, нудећи читаоцима билингвална издања (Маларме, Култура, Београд, 1970.). Чачански "Градац" је прошле године, објавио пажње вредно билингвално издање изабраних песама Милутина Петровића у преводу на француски, под координацијом Коље Мићевића.

Међутим, како би преводилац, сем свог умећа, истакао и верност оригиналу, ваљало би, нарочито при превођењу риме, поред препева објавити и што вернији превод у прози. Ову ћу идеју данас конкретизовати на примеру једне песме швајцарског песника Филипа Жакотеа, за којом ће следити мој препев и дословни превод Дејана Илића (преузет из часописа Кораци 2008/05-06).

*********
Tu es ici, l'oiseau du vent tournoie,

toi, ma douceur, ma blessure, mon bien.

De vieilles tours de lumière se noient

et la tendresse entrouvre ses chemins.

La terre est maintenant notre patrie.

Nous avançons entre l’herbe et les eaux,

de ce lavoir où nos baisers scintillent

à cet espace où foudroiera la faux.

« Où sommes-nous ? » Perdus dans le cœur de

la paix. Ici, plus rien ne parle que

sous notre peau, sous l’écorce et la boue,

avec sa force de taureau, le sang

fuyant qui nous emmêle, et nous secoue

comme ces cloches mûres sur les champs.

---------------------------------------------

Овде си; шеврда птица ветра,

ти, сласти, озледо, својино моја.

Потонуле су остареле куле светла,

а нежност своје стазе отвара до пола.

Земљиште је сад домовина нама.

Одмичемо између растиња и бара,

из корита, где нам пољупце светлост прелама,

ка оном другом простору где коса обара.

„Где смо?“ Изгубљени унутар средишта

спокоја. Овде, више ништа не чује се

осим, испод коже, коре и блатног земљишта,

говора силовите крви што се отима,

крви која нас укршта и тресе,

попут сазрелих звона по пољима.

препев са француског: Бојан Савић Остојић

***

Овде си, слободна птица кружи,
ти, моја сласти, моја рано, моје добро,
чиле старе куле светлости
и нежност отвара своје стазе.

Сада нам је земља домовина.
И идемо кроз траву, између вода,
од корита где светлуцају наши пољупци
до овог простора где ће срп севнути.

"Где смо?" Изгубљени у срцу мира.
Овде, ништа се не чује, само под нашом
кожом, под кором и у блату,

својом биковском снагом, крв
промиче и меша нас, и протреса
као сазрела звона у пољима.

превод са француског: Дејан Илић

Сонет припада циклусу "Кукувија" (L'effraie), објављеном први пут 1953.

За ову годину је најављено штампање првог избора из поезије Филипа Жакотеа на српском језику, у преводу Дејана Илића, у издању Народне библиотеке Стефан Првовенчани из Краљева.

„ЛИШЋЕ ОПАДА”, АЛИ ДА ЛИ СЕ ХОРИЗОНТИ ШИРЕ?

У суботу, 13. септембра, у оквиру Београдског фестивала поезије, у земунском ресторану Код платана уприличен је мали поетски матине посвећен успомени на Рашу Ливаду. Између осталих, званица фестивала из Чешке (Јозеф Страка), Русије (Александра Петрова), Италије (Валерио Кручани) и Норвешке (Кристен Бергет), били су присутни и пријатељи Раше Ливаде (Љиљана Шоп, Милутин Петровић; није било Албахарија и Јеленковића). Званице из иностранства су говориле о Раши Ливади кроз слободне преводе стихова из поеме Хороскоп, а ту слику су употпуњавали Рашини пријатељи, сведочанствима о Раши каквог су познавали.

Дошло се до занимљивих идеја; поздрављен је предлог песника Енеса Халиловића, да „Ливадин финиш“ – а Ливада каже – добије своје име, као поступак, а тиме и своју посебну одредницу у интернационалном речнику књижевних термина.

Песник Милутин Петровић је врло упечатљиво говорио стихове Филипике гордих, песме која затвара Карантин, и за ту прилику речени Ливадин финиш преобликовао у: а ја вам кажем - како вели да је и сам Ливада чинио приликом јавног рецитовања тих песама.

Скуп је, нажалост, умногоме подсећао на парастос, чији је тон повремено нарушавао поново г. Милутин Петровић: „Раша је знао поезију, није је волео. Волео је, рецимо, девојке.“

У публици (као таквој), била су Ваша два домаћина и један средовечни пар.

Финиш Београдског фестивала поезије ипак, уз дужно поштовање многобројним присутним гостима из иностранства, показује колико је сама организација била немарна. Реклама за Фестивал била је никаква. Отварању у Безистану (када су, читајући своје стихове, наступили Драган Радованчевић, Владимир Стојнић и Дејан Матић, који је прочитао целу Ливадину поему Хороскоп) присуствовала су два мала бескућника (да је троје, вероватно би то био неки симбол), један докони продавац са ћошка крај Козаре, и, свакако, сами учесници програма. Осим по лепљивим словима која су била расута по подијуму крај фонтане, нико није могао да претпостави да је то било отварање „гласовитог“ Београдског фестивала поезије. Ни сутрадан, кад су се на подијуму нашли Енес Халиловић и Фарук Шехић, ситуација није била боља, што се публике тиче. То песничко поподне је почело са пола сата закашњења, и након тога трајало између три и четири минута, колико је двојици аутора било потребно да прочитају укупно четири песме. Стекао се утисак да се ствар отаљавала како би био задовољен унапред дат програм (који се узгред, смишљао у ходу), без жеље за нечим другим.

Олупана је и патетична чињеница да се поезија не слуша и да сама себе, авај, потцењује; овде је реч о томе да се они који је „проповедају“ нису потрудили да та реч допре до публике на адекватан начин.

Наравно, нас двојица нисмо пратили читав програм (7.-13. 9.), те се наша оцена Фестивала у целости мора узети са резервом. Ипак, оно што смо видели говори само за себе.

Robert Walser

Швајцарски писац Роберт Валзер је најпознатији као прозни писац (код нас је објављен његов роман Јакоб фон Гунтен и избор из кратке прозе Шамар и остало), и по томе што су га радо читали Роберт Музил и Франц Кафка. Иако се у биографијама наводи да је био и песник, тај део његовог стваралаштва слабо је допро до нас. Поводом објављивања његових изабраних стихова у франкофоној Швајцарској, у билингвалном издању издавачке куће Zoé из Каружа крај Женеве, ову песму је специјално за наш блог превела Слађана Андрејић.


Како сам гледао пад листа

Да се нисам осврнуо
ка делимично огољеним
гранама,
промакао би ми
призор златастог листа
претеклог
из раскошног лета
како лагано пада. Нешто лепо
не бих видео,
нешто драго,
спокојно и заносно,
нешто души блиско, не бих осетио. Осврћи се
чешће ако ти је стало
да очуваш себе. Није довољно гледати само унапред.
Они који нису загледали свуд око себе нису видели све.

Роберт Валзер (1878-1956)
превод са немачког: Слађана Андрејић

David Gascoyne

Salvador Dali

Lice strmeni crno je od ljubavnika;

Sunce nad njima je džak eksera; prve

Prolećne reke skrivene su u njihovoj kosi.

Golijat zavlači ruku u zatrovan izvor,

Pa pogne glavu i oseti moja stopala koja gaze kroz njegov mozak.

Deca loveći leptire kruže okolo i opaze ga tamo

S rukom u izvoru i mojim telom koje raste iz njegove glave

I preplaše se. Ostave svoje mreže i uđu u zid kao dim.

Glatka ravnica svojim ogledalima osluškuje liticu

Kao vasilisk koji jede cvetove.

A deca izgubljena u tami katakombi

Dozivaju ogledala u pomoć:

„Snažna- vrpco soli, jatagane sećanja,

Upišite u moju mapu ime svake reke.“

Jato zastava probija svoj put kroz teleskopiranu šumu

I uzleće kao ptice prema zvuku mesa koje se prži.

Pesak pada u uzavrele reke kroz otvor teleskopa

I pretvara se u bistre kapi kiseline s laticama vijugavog plamena.

Heraldičke životinje gacaju kroz obamrlost planeta,

Leptiri se s njihove kože rascvetavaju i rastu dugih jezika kao biljke

Biljke se igraju s odelom od pancira kao s oblakom.

Ogledala ispisuju Golijatovo ime na moje čelo

A za to vreme su deca ubijena u dimu katakombi,

A ljubavnici klize niz liticu kao kiša.

Dejvid Gaskojn (1916-2001)

sa engleskog preveo Srba Mitrović

Jedan reprezentativan izbor Dejvida Gaskojna, koji je priredio i preveo Vladimir Stojnić, uz biobibliografsku belešku, objavljen je ovde, u okviru prvog broja internet-časopisa Kult.

Nicanor Parra

Поводом деведесет и четвртог рођендана најчувенијег чилеанског песника Никанора Паре, Јуродиви блог објављује песму која је постала заштитним знаком његовог сaмосвојног антипоетског ангажмана, Un hombre.

ЧОВЕК

Мати неког човека озбиљно оболи

Пође да потражи лекара

Плаче

На улици види своју жену с туђим човеком

Иду под руку

Прати их на краткој раздаљини

Од стабла до стабла

Плаче

Потом сретне пријатеља из детињства

Откад се не видесмо!

Улазе у бар

Причају, смеју се

Човек излази да мокри у двориште

Спази младу девојку

Ноћ је

Она пере тањире

Човек јој приђе

Обгрли је око паса

Заиграју валцер

Излазе на улицу

Смеју се

Деси се незгода

Девојка падне у несвест

Човек одлази да позове помоћ телефоном

Плаче

Стигне до осветљене куће

Тражи телефон

Неко га позна

Ма, ајде да вечераш, човече!

Нећу

Где је телефон?

Ма једи, човече, једи

После ћеш отићи

Седа да једе

Пије као ложач

Смеје се

Натерају га да рецитује

Рецитује

Заспи под писаћим столом

Никанор Пара (1914)

из антологије Модерно светско песништво Раше Ливаде
Превод са шпанског: Владета Кошутић

Прилажем и линк за сајт Апатапела (http://www.apatapela.org/spip.php?article25) са одличним фанзином на француском посвећеном Пари.

Džejms Tejt (James Tate)

Američki pesnik, rođen 1943. godine u Kanzas Sitiju. Njegova prva zbirka, Izgubljeni pilot (1967) objavljena je u Jejlovoj ediciji mlađih pesnika, čineći Tejta jednim od najmlađih pesnika koji su ikada dobili ovo priznanje. Ova zbirka je imala veliki uticaj na pesnike koji su pisali krajem 60-ih i početkom 70-ih godina, između ostalog i zbog svoje specifične i česte upotrebe logike snova i psiholoških igara. Tejt je duboko pesimističan, majstor je poetskih nagoveštaja. Za njega, poezija je forma koliko protesta toliko i slavljenja i to u celini izvan politike. Pesma Izgubljeni pilot iz istoimene zbirke je klasičan primer autobiografskog pisanja kod Tejta.

Internet adresa sa izborom pesama Džejmsa Tejta:
http://www.poets.org/poet.php/prmPID/70


Izgubljeni pilot

mom ocu, 1922-1944


Tvoje lice nije trulilo
kao druga – kopilotovo
na primer. Video sam ga

juče. Njegovo lice je kukuruzna
kaša: njegova žena i ćerka,
jadni neuki ljudi, bulje

kao da će se on uskoro poravnati.
A bio je grešniji od Jova.
Ali tvoje lice nije trulilo

kao druga - potamnelo je
i stvrdnulo se kao abonosovina;
crte lica su napredovale u svojoj

osobenosti. Ako bih mogao da
te namamim da se vratiš dole na
jedno veče, sa tog tvog prinudnog

kruženja, dodirnuo bih te,
čitao bih tvoje lice kao što Dalas,
tvoj tobdžija gilipter, sada,

plikovitim očima, čita
publikacije u brajovoj azbuci.
Dodirnuo bih tvoje lice kao što

ravnodušni učenjak dodiruje
izvornu stranicu. Ma kako preplašen,
otkrio bih te, ali ne bih te

prijavio; ne bih te doveo do toga
da se suočiš sa svojom ženom,
ili Dalasom, ili kopilotom, Džimom.

Mogao bi da se vratiš svom suludom
kruženju, ne bih se ni trudio
da shvatim u potpunosti

šta ti to znači. Sve što znam
je ovo: kada te vidim,
kao što sam te viđao barem

jednom godišnje svake godine mog
života, kako se okrećeš oko nebeskih
divljina kao sićušni, afrički bog,

osetim se mrtvim. Osetim se kao
da sam bio talog života stranca,
osetim da bi trebalo da ti težim.

Moja glava se digla ka nebu,
ne mogu se odvojiti od
zemlje, a, ti, opet prolaziš,

brzo, besprekorno, ne želeći
da mi kažeš da ti dobro ide,
ili da je to bila greška

što te je smestila u taj svet,
a mene u ovaj; ili da je nesreća
postavila ove svetove u nama.

Džejms Tejt (1943)

sa engleskog preveo: Vladimir Stojnić

Владимир Петрович Бурич

Pesnik, teoretičar i praktičar savremenog ruskog slobodnog stiha. Prevodio je sa češkog, poljskog i srpskog jezika. Stihovi su mu prevedeni na 16 evropskih jezika. Iako je početkom 60-ih godina njegovoj afirmaciji doprineo veliki turski pesnik Nazim Hikmet, pohvalivši i preporučivši njegove pesme, prva Buričova zbirka je objavljena tek 1976 godine, i to u Francuskoj, na francuskom jeziku. Pesnik je poetske sažetosti, piše poeziju koja ne trpi suvišne opise i praznu retoriku. Svet skrivenih značenja često otkriva u minijaturama. Dobitnik priznanja "Zlatni ključ" na manifestaciji Smederevska pesnička jesen 1992. Umro je krajem avgusta 1994. u Strugi, u Makedoniji, kao učesnik festivala Struških večeri poezije.


***

Na bulevaru
Pokrivši lice novinama
Sede
U očekivanju smrti
Penzioneri

Stari Hristos i stari Juda igraju dama
Razbojnici se hvališu da su i oni raspinjani
Marija plete rukavice unucima

Kraj njenih nogu
Deca
Iz peska grade
Vavilonsku kulu


***

Nešto pilimo
Da ne bi žuljalo ruku
Nešto rendišemo
Da ne bismo ogrebali koleno
Nešto bojimo da nam ne smeta pogledu
Nešto zavrćemo
Zašivamo
Svezujemo
Utopljavamo

I tako život prolazi
U stvaranju
Proteza
Svojih osećanja

Vladimir Burič (1932-1994)

preveo s ruskog Svetislav Travica

preuzeto iz Antologije ruske andergraund poezije, Čigoja štampa, 2006