уторак, 16. септембар 2008.

„ЛИШЋЕ ОПАДА”, АЛИ ДА ЛИ СЕ ХОРИЗОНТИ ШИРЕ?



У суботу, 13. септембра, у оквиру Београдског фестивала поезије, у земунском ресторану Код платана уприличен је мали поетски матине посвећен успомени на Рашу Ливаду. Између осталих, званица фестивала из Чешке (Јозеф Страка), Русије (Александра Петрова), Италије (Валерио Кручани) и Норвешке (Кристен Бергет), били су присутни и пријатељи Раше Ливаде (Љиљана Шоп, Милутин Петровић; није било Албахарија и Јеленковића). Званице из иностранства су говориле о Раши Ливади кроз слободне преводе стихова из поеме Хороскоп, а ту слику су употпуњавали Рашини пријатељи, сведочанствима о Раши каквог су познавали.


Дошло се до занимљивих идеја; поздрављен је предлог песника Енеса Халиловића, да „Ливадин финиш“ – а Ливада каже – добије своје име, као поступак, а тиме и своју посебну одредницу у интернационалном речнику књижевних термина.


Песник Милутин Петровић је врло упечатљиво говорио стихове Филипике гордих, песме која затвара Карантин, и за ту прилику речени Ливадин финиш преобликовао у: а ја вам кажем - како вели да је и сам Ливада чинио приликом јавног рецитовања тих песама.


Скуп је, нажалост, умногоме подсећао на парастос, чији је тон повремено нарушавао поново г. Милутин Петровић: „Раша је знао поезију, није је волео. Волео је, рецимо, девојке.“

У публици (као таквој), била су Ваша два домаћина и један средовечни пар.


Финиш Београдског фестивала поезије ипак, уз дужно поштовање многобројним присутним гостима из иностранства, показује колико је сама организација била немарна. Реклама за Фестивал била је никаква. Отварању у Безистану (када су, читајући своје стихове, наступили Драган Радованчевић, Владимир Стојнић и Дејан Матић, који је прочитао целу Ливадину поему Хороскоп) присуствовала су два мала бескућника (да је троје, вероватно би то био неки симбол), један докони продавац са ћошка крај Козаре, и, свакако, сами учесници програма. Осим по лепљивим словима која су била расута по подијуму крај фонтане, нико није могао да претпостави да је то било отварање „гласовитог“ Београдског фестивала поезије. Ни сутрадан, кад су се на подијуму нашли Енес Халиловић и Фарук Шехић, ситуација није била боља, што се публике тиче. То песничко поподне је почело са пола сата закашњења, и након тога трајало између три и четири минута, колико је двојици аутора било потребно да прочитају укупно четири песме. Стекао се утисак да се ствар отаљавала како би био задовољен унапред дат програм (који се узгред, смишљао у ходу), без жеље за нечим другим.


Олупана је и патетична чињеница да се поезија не слуша и да сама себе, авај, потцењује; овде је реч о томе да се они који је „проповедају“ нису потрудили да та реч допре до публике на адекватан начин.


Наравно, нас двојица нисмо пратили читав програм (7.-13. 9.), те се наша оцена Фестивала у целости мора узети са резервом. Ипак, оно што смо видели говори само за себе.

1 коментар:

Бојан Савић Остојић је рекао...

Ограђујем се од првобитних шпекулација о донаторима Фестивала. Наравно да ми није намера да вулгарно опањкавам организацију, али је истина да нећу ни да јој се додворавам. Притом ми је стало до тога да се Фестивал побољша. Наредних дана намеравам да објавим и радове овогодишњих гостију, награђене песникиње Александре Петрове, Валерија Кручана и других.