100. post

Urednici bloga jurodivi rešili su da 100. post obeleže tako što će sa čitaocima podeliti dva sopstvena poetska momenta.


Шетачи, у паровима, истоветни, долазе и одлазе, симетрични, с упареним фирмираним натписима, разговетно исписаним наопако;

Кад ме засврбе очи и скинем стакла, бришући их не одолим: укрстим очи, и заслепљеном,
учине ми се обриси конвексног тела, несагледивог, искрслог из масе шетача, из хоризонта, неба:
Испупчена запремина незграпне грађевинске конструкције, безбојне, транспарентне:
Згужвано платно;
на ком се, у недоглед, пројектује кратка секвенца призора с шеталишта,
довољно дуга пак да се – док се, монотоније, што монотоније, одвија – не примете, голим незаштићеним оком,
само два иста лица, стереотипа, у недоглед мултипликована;
довољно дуго да изазван свраб престане, да од предуге експозиције заболе очи;

У слепоочнице се, сама, узглобљују стакла, заштитна, која се не могу замаглити, ни дахом.


Бојан Савић Остојић




Kalemegdan


pogled se pruža iznad brodova što se dime.

ne znaš do kraja jesu li stvarne te plovidbe.
šta uopšte oni mogu prevoziti
i da li su ti iskusni kapetani u uniformama
još jedan dekor (pesnik kaže: šrafovi) na slici
punoj stereotipa. ili će se neko
na drugom kraju plovnog toka stvarno smrzavati
ako ih tako olako otpišeš. ne znaš to.

pogled se pruža preko reke.
može se zaustaviti na zgradi
muzeja savremene umetnosti: u rekonstrukciji
ili na ugašenom vrhu spomenika: večita vatra.
može se zaustaviti na najvećem šoping molu na balkanu
ili napuštenom tornju logora na sajmištu.

može se zaustaviti i na unutrašnjoj strani kapaka.

(na unutrašnjoj strani, tamo gde pokušavam da utvrdim poredak
ovih elemenata vidika. ne hronološki, već uzročno posledični u
nekoj drugoj ravni. šta tu čemu prethodi, šta iz čega proističe?
tu je stvarno i konačno zaustavljanje pogleda. tamo gde nekako
pokušavam da sklopim te parčiće sveta koji me okružuje ovde
i sada. možda ih treba prosto poređati s desna na levo: večna
vatra, muzej savremene umetnosti, šoping mol, konc logor? ili
s leva na desno: logor, šoping, muzej, vatra? mešati ih kao špil
karata, tražiti svoje mesto u njima i šta od toga nosiš sa sobom
kada ustaneš sa klupe?)

i kreneš ka tom glasu
koji jedva razaznaješ
među urlicima dece, svraka
i motornih mašina za lišće.


Vladimir Stojnić