Jacques Roubaud

Ovih dana će se Jurodivi blog potruditi da predstavi neke od autora koji će gostovati u Roterdamu, barem one koje ima u svojoj skromnoj arhivi.

Danas predstavljamo Žaka Ruboa, jednog od autora čuvenog Oulipo-a (Ouvroir de la littérature potentielle/ Radionica potencijalne literature), koji je sebe definisao kao "kompozitora matematike i poezije". Pored ulipističkih dela, pisanih "sa ograničenjem" (njegov lipogram, na primer, otvara roman Disparition Žorža Pereka), Rubo je pisao i refleksivniju poeziju (zbirku Nešto crno iz koje donosimo pesmu Smrt, posvetio je preminuloj supruzi Aliks Kleo Rubo), koja je dosta prožeta i matematikom.

Nakon pesme donosim prevod jednog zanimljivog teksta Žaka-Fransoa Pikea o pokušaju da se Ruboovo delo uvede u francuski školski program, i o teškoćama na koje takav pokušaj nailazi ukoliko se radi o živom piscu.

Smrt

Tvoja smrt govori istinu. tvoja smrt će uvek govoriti istinu. govor tvoje smrti je istinit zatošto ona govori. neko je verovao da smrt govori istinu zatošto je ona istinita. neko drugi pak da smrt ne može da govori istinu zatošto istinito nema veze sa smrću. ali zapravo smrt govori istinu čim progovori.

otud dolazimo do saznanja da smrt ne govori virtuelno, budući da se zbiva, budući da je delotvorna s obzirom na biće. što je i činjenica.

Ni granica ni nemogućnost, koja se iskrala u pokretu uvek započetog prisvajanja, pošto nikako ne mogu reći: tu je.

Tvoja smrt, po tvom sopstvenom priznanju, ne govori ništa? pokazuje. šta? da ne kazuje ništa. ali isto tako da, pokazujući, ne može tim potezom da sebe poništi.

„Moja smrt će ti poslužiti kao pojašnjenje na sledeći način: uvidećeš njenu besmislenost kad je budeš prekoračio, kao stepenik, da bi dopro izvan nje (takoreći, bacivši lestve).“ ovo mi nije najjasnije.

Tvoja smrt mi se ukazala. Eto je: ništa. a njeno naličje: ništa.

Ni ono što se zbiva ni ono što se ne zbiva. sve ostalo biva svejedno.

U ovom kružnom, virtuelnom i zatvorenom ogledalu. jezik nema moć.

Kad se tvoja smrt bude okončala. a okončaće se zatošto govori. kad se tvoja smrt bude okončala. a okončaće se. kao svaka smrt. kao sve.

Kad se tvoja smrt bude okončala, ja ću biti mrtav.

Jacques Roubaud (1932)
Quelque chose noir, Gallimard, 1986. p. 66-67.
prevod: BSO

Ko se boji Žaka Ruboa?

Ovo pitanje može da zasmeje onog ko poznaje Žaka Ruboa. Svakako, stasiti čičica ima čime da uplaši; s druge strane, i talentom može da zadivi. Ali da baš uplaši?.. I to toliko da se pribegne oružju... Jer, bomba je vrsta oružja, zar ne?

Sve je počelo jednog lepog dana kad je nekom dobronamerniku palo na pamet da uvede Žaka Ruboa u program pripremnih časova za srednje škole, u odsek za književnost, umetnosti, jezike i humanističke nauke. Odmah pored Monteskjea, Korneja i Stendala. Iz prve je jasno da se autor zbirke Nešto crno izdvaja time što je živ, i to „živ živcat“; tek kasnije postaje jasno i to da mu ta osobenost može škoditi kod nekih profesora za koje su dobri jedino pisci iz prohujalih vekova, odnosno, pisci koji su mrtvi, i to poodavno. Zbog toga ti isti profesori, zaduženi za podučavanje elite, nisu smatrali za shodno da podučavaju Ruboovo delo, ili makar da mu posvete onoliko vremena koliko su posvetili Duhu zakona, Kraljevskom trgu ili Parmskom kartuzijanskom manastiru. Dva su razloga za ovo, od kojih je jedan sasvim strateške prirode: Rubo ne može da „zapadne“ na ispitu: to bi bilo prosto nezamislivo; a drugi razlog je nečasniji, jer se u njemu prezir meša sa strahom. Prezir prema savremenoj književnosti koja se još nije dokazala, i koju potomstvo možda neće ni izučavati; a strah od živog pesnika koji bi mogao da prigovori tumačenju svog dela i, u najgorem slučaju, strah od toga na šta bismo ličili: jedno je da se profesori međusobno napadaju erudicijom, a sasvim drugo suočiti se s piscem, pred čijim se delom valja samo pokloniti.

Ukratko, dođe taj utorak, 22. april 2008, prvi dan prijemnog ispita za ENS (Ecole Normale Superieure, prim. prev.), za koji se ispostavilo da je crni dan, pošto je tema za pismeni sastav bila... Nešto crno Žaka Ruboa. Usledila je neverica, a potom i protesti učenika koji su se jedva spremili (ili nisu uopšte). Na to su ispitivači odvratili da je delo bilo na programu, i da nema nikakve rasprave. I tako đaci zalegoše, škrgućući. Neki su se zasigurno molili da se dogodi nešto što bi ih izbavilo iz nevolje. Kad bi nekakav Deus ex machina pao s književnog neba! Ili bilo šta drugo! Mora da su se zdušno molili, jer se to „bilo šta“ upravo i dogodilo: tridesetak minuta pred kraj prijemnog, objavljena je uzbuna da je postavljena bomba. Svi napolje; oni što su skoro završili su frustrirani; oni koji nisu imali veze s vezom su odahnuli: dok policija nije izvršila uobičajenu proveru, protekla su dva sata. Da bi posle toga, van svakog očekivanja, ispitnici – koji su svakako konsultovali nekog s vrha – pozvali učenike u učionice da završe sastav. Veliko olakšanje za jedan deo: ostali su pogođeni i odmah potežu argument o nepoštovanju procedure, i zahtevaju poništenje ispita. Profesori ni da čuju. Ali šta će se desiti ako uticajni roditelji i profesori ujedine glasove u protestu? U svakom slučaju, nema sumnje u to da sledeći put niko neće načiniti tu kobnu grešku i uvrstiti živog pisca u program: g. Rubo, dođite nam za jedno deset ili petnaest godina, za sad ste mnogo opasni!

Žak-Fransoa Pike, živi autor.

PS. U sredu 23. aprila, usled brojnih žalbi Ministarstvu, ispit je poništen i odložen za 26. april. Žak Rubo spominje „očiglednu sabotažu“ i kaže da je zaprepašćen. S druge strane, brojne su reakcije profesora i učenika koji se obradovali zbog ovog „odvažnog“ izbora. Za one koji su se žalili, „afera Rubo“ će sutra biti samo neprijatna epizoda. Mi ćemo, pak, ovaj napad na čoveka i živu književnost dugo pamtiti, sa gorčinom.

izvor: remue.net
prevod: BSO