четвртак, 09. април 2009.

in memoriam Henri Meschonnic

Juče je umro francuski pesnik, esejista i prevodilac Anri Mešonik.

Pišem poeziju i tako razmišljam o jeziku. Kao pesnik, ne kao lingvista. Moja znanja i istraživanja se mešaju. I prevodim, posebno biblijske tekstove. U kojima nema ni stihova ni proze, već je, po mom sluhu, u prvom redu ritam. Spoj ove tri delatnosti je obrazovao moju kritičku misao, počev od preobražaja tradicionalne misli o ritmu do koje su nužno dovele te tri delatnosti, upravo svojom međusobnom vezom. Otud se razvila u opštu kritiku jezičkih predstava i nedovoljnosti misli o jeziku u savremenoj refleksiji. Obim kritike je relativno zasenio poeziju, u meri u kojoj je moja refleksija nailazila na otpor. Ali pesma, koja je za mene preobražaj forme života jezičkom formom, i jezičke forme formom života, deli sa refleksijom isto nepoznato, isti rizik i isto zadovoljstvo, isto izrugivanje savremenim predrasudama. Jer se ne piše radi dopadanja ili zgražavanja, već radi života i preobražaja života.


Anri Mešonik
sa francuskog preveo Bojan Savić Ostojić
izvor: www.editions-verdier.fr



*
ima i osmeha koji ostaju u vazduhu
udišemo ih ne shvatajući
oni su ti koji daju svoje boje
stvarima
i koji prolaze od uzdaha
do uzdaha
suzdržavamo se da
se pomerimo da ih vidimo
njima mi smo pomešani s vazduhom

*
koračamo po rečima mrtvim
iz zemlje u zemlju ima ih
koje izranjaju
podižemo im
spomenik
stišćemo se
da tu zadržimo
ono što ostaje
od govora

*
da mi smo ti koji nam dolazimo
da vidimo u muzeju
u svim prividima
delove
nas
odsutni to smo mi
mi čudovište

Anri Mešonik (1932-2009)
sa francuskog preveo Kolja Mićević

Нема коментара: