Много захваљујем
онима које не волим.
Олакшање с којим се мирим
што су ближи неком другом.
Радост што ја нисам
вук њихових овчица.
Мир ми с њима
и слобода ми с њима,
а то љубав не може дати,
нити одузети.
Не чекам на њих
од прозора до врата.
Стрпљива
готово као сунчани часовник,
разумем оно
што љубав не разуме,
праштам оно
што љубав никад опростила не би.
Од сусрета до писма
протиче не вечност,
већ просто неколико дана или недеља.
Путовања с њима увек су успешна,
концерти саслушани,
храмови посећени,
предели изразити.
А када нас дели
седам гора и река,
то су горе и реке
добро познате с мапе.
Њихова је заслуга
ако живим у трима димензијама,
у простору нелиричном и нереторичком,
са хоризонтом правим, јер је покретљив.
Сами не знају
колико носе у празним рукама.
"Ништа им нисам крива" -
рекла би љубав
на ту отворену тему.
Вислава Шимборска (1923)
из избора Сваки случај, Алфа Лира, Народна књига, 1983, стр. 93-94.
превод са пољског: Петар Вујичић
Нема коментара:
Постави коментар