José Lezama Lima

"Написао мали број стихова, тешко читљивих (и још теже преводљивих) због настојања да песништво ослободи 'свих естетичких, интелектуалних и логичних веза'. Од ретких мишљења која су о њему донета, неки од врховних критичара сматрају да највише збуњује од осталих песника, јер 'тражи нечувене додире са стварима, а ускраћује нам тумачење свог виђења'".

Понекад је поучно, а увек занимљиво, наићи на усиљену мисао савременика о песнику који се развија, попут ових бритких реченица Владете Кошутића о Хосеу Лесами Лими. Поготово ако се, као што је готово увек случај са Целаном, употребљавају те дубокоумне изјаве попут "збуњује", "тешко читљив" - што, разуме се, одаје утисак да је г. Кошутић, својевремено правећи Антологију поезије Латинске Америке, пре свега читао мишљења савременика, а да је стихове само преводио, не читајући их! - Оваква мишљења, уосталом, у читаоцу поезије још више побуђују апетит за споменутим несхваћеним/несхватљивим аутором Рапсодије за мазгу. Те би се могла, у најбољем случају, назвати корисним.

***

ЗОВ ЖЕЉНОГ

Жељан је онај који бежи од своје мајке.
Опраштати се значи гајити росу да бисмо је спојили са световношћу пљувачке.
Јачина жеље не искључује забрану плода.
Жељан бити значи престати гледати мајку.
То је одсутност збивања у дану који се продужује
а ноћу та одсутност зарива се у нас попут ножа.
У тој одсутности отвара се кула, у тој кули трепери шупао пламен.
И тако се шири, и одсутност мајке је стишано море.
Али плашљивац не види нож који га пита,
бежимо од мајке, од обезбеђених врата.
Силажење у стару крв звучи празно.
Крв је хладна кад силази и кад се кружно разлива.
Мајка је хладна и довршена.
Ако је због смрти, двострука је тежином и не ослобађа нас.
Кроз врата се не појављује наша напуштеност.
Већ на пропланку где мајка ходи али нас више не прати.
На пропланку ослепљује и уистину нас оставља.
Авај оном ко не иде ходом којим га мајка више не прати, авај.
Није непознавање себе, њено познавање себе је помамно као у њеним данима,
али пратити га било би изгарати двоје на једном стаблу,
а она жели да гледа стабло као камен,
као камен са записом древних игара.
Жеља нам није убрати или утеловити кисео плод.
Жељан је плашљивац
а из сударања главом с нашим мајкама пада планета насред стола
и, одакле бежимо ако не од наших мајки од којих бежимо
које никад не желе поновити исту карту, исту ноћ једнаких слабина необичних.

Хосе Лесама Лима (1910-1976)
из Латиноамеричке лирике, Просвета, 1978, стр. 235-236.
превод: Владета Кошутић

избор: Владимир Стојнић