петак, 30. октобар 2009.

Ewa Lipska



Ева Липска је овогодишњи добитник "Златног кључа" на песничком фестивалу "Смедеревска јесен". Тим поводом је штампан први избор из стваралаштва ове песникиње, која је међу реткима који су на српском присутни, збиркама, готово симултано као и на матерњем језику. На матинеу у част лауреата, 26. октобра, своје омиљене стихове Липске говорили су песници Т. Крагујевић, А. Ристовић, М. Кнежевић, Н. Вујчић. Вујчић је истакао, иако у виду флоскуле, да је пољска поезија једна од најјачих у Европи. Сви знамо да је тако зато што су имали праве амбасадоре код нас: осамдесетих и деведесетих година Петра Вујичића, а данас Бисерку Рајчић.

Али запитајмо се: да ли је због тога савремена пољска поезија једна од "јачих"? Или то само говори да нам, да би се такав вредносни суд изрекао, треба још више систематичних преводилаца других националних поезија, рецимо: француске, холандске, севернокорејске поезије? Награде наших европских фестивала (попут овог у Смедереву и Европске награде КОВ-а из Вршца) могу ићи дакле само у руке оних песника чији је опус иоле заступљен код нас. А пољска поезија је, залагањем наших слависта, а највише гђе Рајчић, убедљиво најприсутнија.

По мени, барем, "најприсутнија" је ипак далеко од "најјача".



НОЈЕ

Онога дана када је потонуло море
Ноје је куповао јефтине карте за easy Jet.
Airbus A380. За четири мотора ролс-ројса.

Пада киша. Људи у куповини у Метроу.
Разлајани пси из приручне хорне.
Piccolo флауте птица у мрежама хаоса.

Одсуство дисциплине санкција реда.
Речју земаљска анархија.
Мрачни хаос облака
изнад аеродромске писте.

По свој прилици спрема се погром ваздуха,
мисли Ноје.



ЧАС ПОЕЗИЈЕ

Читам стихове у гимнастичкој сали.
Непријатан мирис зноја.
Љушти се сеоско подне.

Чудно је с том поезијом.
Хип-хоп у стереофонским наушницима.
Скидам са себе пчелу.
Промукао мотор грла.

А ја још о ловокрадицама епохе
о замкама онтологије
о вулгарном шљунку љубави
и о другим вртоглавицама.

А они питају да ли знам за
Poker Texas
и да ли ћу се логовати с њима
за следећи сусрет.



ПТИЦИ

Кажем птици:
морам да летим.

Птица ми маше
упутством за употребу.


Ева Липска (1945)
Негде другде, Просвета, 2006.
стр. 45, 48, 56.
превод са пољског: Бисерка Рајчић


понедељак, 26. октобар 2009.

Robert Bly



Pomerajući se ka unutra najzad


Bik na samrti krvari po planini!
Ali unutar planine su, nedodirnuti
Krvlju,
Jelenski rogovi, delovi hrastove barke,
Vatra, bilje je bačeno dole.

Kada dim dodirne svod pećine,
Zeleno lišće bukne,
Noćni vazduh postane tamna voda,
Planine se promene u more.


Pesma u originalu se nalazi na ovom linku.


Robert Blaj (1926)
sa engleskog preveo Vladimir Stojnić


уторак, 20. октобар 2009.

Milan Dobričić


Nova pesnička knjiga Milana Dobričića, Blagosloveni gubitnici (Društvo Istočnik, septembar 2009), u mnogo čemu se može smatrati direktnim nastavkom prethodne knjige Dovijanje, prvog naslova edicije Pasoš Trećeg trga. Takođe, ova knjiga se umnogome razlikuje od svoje prethodnice. U jednom intervjuu Dobričić je rekao da svoju poeziju smatra prvenstveno „humanom“: u novoj knjizi se upravo ova dimenzija još upečatljivije ispoljava: mogli bismo oceniti da se ono humano, što je provejavalo fragmentima Dovijanja, u Gubitnicima preobrazilo, promišljeno produbilo, u intimno.

Prvi krug pesama, Knjiga lica, otvoreno govori u prilog ovom motivu: svaka pesma je posvećena ljudima koji su pesniku bliski. Iako u prvi mah ovakvi zapisi mogu da nas podsete na neku vrstu omaža, pošto se spominju i imena Raše Livade, Petra Matovića, Jasmine Topić (skorašnji primer takvog omaža-pastiša imali smo u knjizi Milana Đorđevića, Radost) – pesnik ovde ne ističe estetičku, već prvenstveno – da se poslužim neformalnim izrazima – blisku, prijateljsku dimenziju omaža. Dobričić se ni u prošloj knjizi, motivski dosta raznovrsnijoj od nove, nije uzdržavao od isticanja snažne etičke zasnovanosti svoje poezije: mera pesničkog zamaha Blagoslovenih gubitnika nije jezik, reč, već isključivo čovek.

Ako dijalektike i ima u ovim pesmama, ona se organizuje na relaciji pogleda čoveka: ogledaju se, u svojevrsnom duelu, čovečansko i nečovečansko, odnosno natčovečansko (anđeosko): pojmljivo se obračunava sa nepojmljivim (Sve što znamo o najmanjem/ nikad nismo videli: „Slepi“). U međusobnom antagonizmu su i figure ljudi, smeštene u nimalo rajski, u biti teleološki Park Svih Ljudi u kom naizmenično menjaju uloge Igrača i Posmatrača, tražeći izlaz iz (sartrovske) usmerenosti na „drugog“, a time i iz svojih granica. (Pesma „Igrači“ otvoreno se predstavlja kao drugi čin svojevrsnog diptiha o Parku Svih Ljudi započetog u knjizi Dovijanje pesmom „Posmatrači“). Težnja da se prevaziđe ta nesavladiva, urođena ograničenost (koju može da ilustruje sjajna minijatura „Nova stvarnost“: Gore/ kroz pohabanu tkaninu/ naziru se novi svetovi), alternira, na „tankoj liniji“, sa decidnim odbacivanjem transcedentalnih stremljenja, upućivanjem na antagonizam koji čovek, ne mogući da odstupi od svoje prirode, gaji prema božanskom (Glava istražuje nebo/ rep umire od gladi: „Čovečanstvo“).

Osim prevlasti ličnog (koje se pak održava na samoj granici sa ispovednim), za Blagoslovene gubitnike je karakteristično i izvesno sazrevanje, sužavanje lepeze problema koje je pesnik prikazao u Dovijanju, kao i istančanija i usmerenija (neretko, i u smeru pedagoškog) moralna preokupacija pesnika.



DUŠA


Skriven iza saksije

vidim ga celog:

glava pala na šaku

miruje

blago stegnute usne

bez disanja

Samo mu oči ne vidim

Skrivene su listom

koji moram da pomaknem

a ne smem

Blagosloveni gubitnici, Društvo Istočnik, 2009, str. 31.


POSMATRAČI


U Parku Svih Ljudi

i ja imam svoju klupu.

Sednem na nju. Gledam.


U gužvi,

čujem pogrde i smeh.

Igrači promiču pred Posmatračima;

cipele žvaću rastresitim đonovima

(kiša je padala, juče),

njihovi otisci dave jedan drugi,

senke se histerično sudaraju,

prodiru jedna u drugu,

slamaju.

Po njima skakuću vrapci,

kao pioni u društvenoj igri.


Ovakvim ljudima, posmatram,

ovolikim masama, milionima,

i nije teško biti Mefistofel.

Lako je sa klupe ispružiti nogu,

ali čemu?

Svaka nova stranica već je ispisana,

i oni ih okreću, sve brže,

nestrpljiviji, sve ugroženiji,

dok ne posustanu, ne posrnu,

tražeći pogledom neku praznu klupu...


(2003)

– iz knjige Dovijanja, Treći trg, 2006, str. 21-22.


IGRAČ


U Park Svih Ljudi

idem rano

pronašao sam izlaz

ovo je pravo rešenje

siguran sam


Patetično je

ljudi su glupi

i neobrazovani

i zatucani su

i u zabludi

i kako su samo uporni


Ja im (kljunom) objašnjavam

levi su ovakvi a desni onakvi

sve im (kandžama) crtam

oni iznose protivdokaze


Ovoga puta ću ih ubediti

sigurno

shvatio sam put do mira


Posmatrači samo sede

onemoćali Igrači

preslabi da idu do kraja

ponekad pokušaju da utiču

podmuklo ispruže nogu

naša žustrina je slomi

oni su gubitnici

ne može njihov poraz

da nas obeshrabri

da tražimo rešenje


Blagosloveni gubitnici, str. 32-33.


MILAN DOBRIČIĆ (1977)
iz knjiga Dovijanje i Blagosloveni gubitnici




петак, 16. октобар 2009.

Frank O'Hara


Zašto nisam slikar


Ja nisam slikar, ja sam pesnik.

Zašto? Mislim da bih više voleo

da sam slikar, ali nisam. Eto,


primera radi, Majk Goldberg

započinje sliku. Ja banem.

„Sedi i uzmi neko piće“,

kaže. Pijem; pijemo. Dižem

pogled. „Imaš SARDINE na njoj.“

„Da, nešto se tu moralo staviti.“

„A-ha!“ Odlazim i dani prolaze

i ja opet banem. Slika se

još radi, i ja odlazim, i dani

prolaze. Banem. Slika je

gotova. „Gde su SARDINE?“

Sve što je ostalo su

slova. „Bile su suvišne“, kaže Majk.


A ja? Jednog dana razmišljam o

nekoj boji: narandžastoj. Pišem jedan stih

o narandžastoj. Uskoro je to cela

stranica reči, ne stihova.

Pa još jedna stranica. Treba još

mnogo više, ne narandžaste, nego

reči, o tome kako je užasna narandžasta,

a i život. Dani prolaze. Mada je u

prozi, ja sam pravi pesnik. Moja je pesma

gotova, a još nisam spomenuo

narandžastu. Ima dvanaest pesama, nazivam

ih NARANDŽE. A jednog dana u galeriji

vidim Majkovu sliku, nazvanu SARDINE.



Why I Am Not a Painter



I am not a painter, I am a poet.
Why? I think I would rather be
a painter, but I am not. Well,

for instance, Mike Goldberg
is starting a painting. I drop in.
"Sit down and have a drink" he
says. I drink; we drink. I look
up. "You have SARDINES in it."
"Yes, it needed something there."
"Oh." I go and the days go by
and I drop in again. The painting
is going on, and I go, and the days
go by. I drop in. The painting is

finished. "Where's SARDINES?"
All that's left is just
letters, "It was too much," Mike says.

But me? One day I am thinking of
a color: orange. I write a line
about orange. Pretty soon it is a

whole page of words, not lines.
Then another page. There should be
so much more, not of orange, of
words, of how terrible orange is
and life. Days go by. It is even in
prose, I am a real poet. My poem
is finished and I haven't mentioned
orange yet. It's twelve poems, I call
it ORANGES. And one day in a gallery
I see Mike's painting, called SARDINES.


Frank O'Hara (1926-1966),

objavljeno u: Collected Poems (1971)

***


problem predstavljanja „apstraktnog“. Rad slikara se prati gotovo tehnikom „fast forward“, gde su prikazane određene tačke u vremenu koje oslikavaju progres u radu, promenu. Slika u začetku, na kojoj su s početka bile SARDINE (slova), tokom rada lišava se proste simetrije, tradicionalnog pristupa, po kome slika odgovara naslovu a oba odgovaraju „stvarnom predmetu“. Slikar se koristi sredstvom redukcije, on skida sa slike slojeve, sve dok ne ostvari „apstrakciju“ po sebi, makar to bila svedenost na čistu „boju“. Ovde je bitno uočiti boju kao slikarsko sredstvo, samodovoljno i potentno, sredstvo koje može parirati rečima samim, rečima po sebi. Kroz ovaj proces se sprovodi dekonstrukcija i dekontekstualizacija. Apstrakcija u slikarstvu, paradigma je za raskol označitelja i označenog u jeziku. Slova su ostala, SARDINE su bile suvišne. Označitelji su nužnost, označeno je proizvoljno!

s druge strane: pesnik. Interesantno je kako je prikazan proces pisanja: pesnik započinje stihom, ali završava ispisanom stranicom; njegov je proces nužno suprotan procesu slikara, on ne sme da redukuje, već da učini svoje delo bremenitim, a da pritom izbegne proste asocijacije koje narandžasta boja nameće. Rečju, stihovi koji su o narandžastoj boji ne smeju biti narandžasti! Boja lako „opredmećuje“ ali se ona ne da „opredmetiti“, rečima kontekstualizovati. Ako odbacimo „proizvoljno“ tumačenje, sam stih „kako je narandžasta užasna, a i život“ nam kazuje o tom prokletstvu pesnika da piše o boji o kojoj se ništa ne da napisati. Rezultat pesničkog rada su dvanaest pesama. U njima se ne spominje „narandžasto“, premda naslov upućuje na „opredmećeno“, na „umnoženu“ predmetnost, NARANDŽE.

završnica: plod uspele dekonstrukcije. Slika u galeriji pod nazivom SARDINE, govori između ostalog i o tome kako je „apstraktno“ u slikarstvu samosvojno, kako je ono izvojevalo slobodu i započelo život rascepljen od sveta „predmetnosti“. Sa poezijom je to, svakako teže izvojevati, ali je itekako moguće. Sredstva su različita, ishod je jedan, isti.

Na kraju krajeva, varaju se svi oni koji na slici SARDINE traže sardine, kao i oni koji u pesmi NARANDŽE traže bilo šta narandžasto.

prevela i prilog pripremila: Ivana Maksić




Michael Goldberg, Sardines
1955


понедељак, 12. октобар 2009.

Hans Magnus Encensberger


Izdavačka kuća Agora priprema novi izbor iz poezije H. M. Encensbergera u prevodu Ota Horvata. Ovaj pesnik, inače poznat i po svojim dramama, romanima i knjigama za decu, kod nas je odavno zastupljen, naročito u prepevima Zlatka Krasnog (Mauzolej, Narodna knjiga, 1983).

Encensberger se zanimao i za kombinatoriku u poeziji, poput Kenoa (Sto hiljada milijardi pesama) i Ulipista: rezultat ove njegove aktivnosti je i projekat za jedinstveni patent mašine za proizvodnju stihova (poesie-automat), koju je zamislio 1974, ali koja je konstruisana tek 2000. i sudeći po engleskoj Vikipediji, korišćena u komentarisanju Svetskog fudbalskog prvenstva u Nemačkoj 2006. (više informacija na ovom linku). Navodno, Encensberger se okrenuo kompjuterskom generisanju poezije razočaran posledicama pokreta 1968, koji se "izrodio u mamurluk, sektaštvo i nasilničke fantazije".

Procenite da li je i koliko ovo pesnikovo iskustvo sa informatikom (koje je posle napornog rada napustio en chantier), uticalo na njegovu poeziju.




ŠTO JE NEKAD BILO

Niko ne zna ko je od početka znao
za to. Jedva da se neko
od onih koji imaju nešto sa tim,
koji su to učinili,
toga seća.
Drugi, iako to nisu doživeli
ne mogu to da zaborave.
Najmanje je onih
koji kažu "Nemam pojma".
Neki naučnici žive od toga.
Završiće se na tome
da to niko ne može da shvati.
Navodno, postoje neki
koji za to više ne mogu ni da čuju.
Tu i tamo poneko
jednostavno sve to negira.
Većina veruje
da je to prošlo. Samo ponekad,
nekom, neki tihi glas šapne na uvo
da tome kraja nema.


SEMANTIKA

Tek što sam kamen
nazvao kamenom
pojavljuje se iza njega
jedan drugi kamen,
kao njegova svetla senka,
providan, poput duha,
lakši i ne teži za brkanje.

Podižem ga,
odmaram se na njemu,
bacam ga.
On mi pripada,
ne može da se brani.
Sa mojim kamenom
radim šta želim.
Ali on ne poseduje masu.
Težak je onaj drugi,
onaj prvo spomenuti,
koji me ne sluša,
koji nema imena,
koji me pogađa.


Hans Magnus Encensberger (1929)
iz Polja, br. 424,
prevod s nemačkog: Oto Horvat


четвртак, 08. октобар 2009.

Agon broj 4


Četvrti broj časopisa Agon je postavljen i nalazi se na adresi www.agoncasopis.com
Agon 4 u rubrici prevedena poezija donosi izbor iz pretposlednje knjige jednog od najvećih savremenih portugalskih pesnika Euženija de Andradea u prevodu Ane Stjelje. Takođe, u prevodu Ivane Maksić zastupljen je jedan celovit poetski ciklus poznate američke autorke, Edrijen Rič, značajne i po aktivnom društvenom angažmanu u domenu feminizma i ljudskih prava uopšte.
Rubrika poezija predstavlja pesme Jelice Kiso koje karakteriše izrazita fragmentarnost i asocijativnost. Reč je o poeziji koja, uz određenu dozu melanholije, mitološko i istorijsko zaogrće formom naizgled slobodnog poetskog toka svesti. Posve je drugačiji izraz zagrebačkog pesnika Miroslava Pelikana. Tematski uglavnom ujednačene, pesme iz ciklusa koji donosimo opsesivno ispituju mogućnost pronalaska fantomskog toposa, oličenog u južnom moru. Stišan pesnički jezik nudi avanturu potrage koja se odigrava u prostoru prepunom onirične mediteranske ikonografije. U poeziji mlade pesnikinje Marke Tomić Đurić prepoznatljiv je uticaj ženskog pisma. Kroz zavodljivu lakoću izraza narativni pasaži u ovim pesmama prožeti su očuđenom čulnošću kojom dominiraju boje i vizulena percepcija stvarnosti. Rubriku zaključuje ciklus u nastajanju, pesnika Vladimira Stojnića, pod nazivom Arhitektura povratka. Ciklus je deo knjige pesama u rukopisu.
Rubrika o poeziji donosi temat posvećen pesniku Milutinu Petroviću koji je priredio Bojan Savić Ostojić. Osim interpretativnih tekstova autora mlađe generacije (Bojan Samson, Goran Korunović i Bojan Savić Ostojić), posvećenih poeziji autora Promene, knjige koja je svojevremeno izazvala pravu revoluciju u savremenoj srpskoj poeziji, temat donosi i izbor iz Petrovićeve poezije koji su napravili autori tekstova u saradnji sa pesnikom. Izbor, čija je ambicija bila da bude istovremeno funkcionalan, saobrazan kritičkim tekstovima i reprezentativan, koncentrisao se na pesme koje uglavnom nisu bile zastupljene u do sada štampanim pesnikovim antologijama. Temat broja zaokružen je selektivnom bibliografijom.

uredništvo Agona

понедељак, 05. октобар 2009.

Адам Пуслојић




У раном Пуслојићевом циклусу "Негледуш", првобитно објављеном 1973/4, а реиздатом 2007, јако је уочљив утицај савремених румунских песника које је Пуслојић преводио; а нарочито Марина Сорескуа и Никите Станескуа. Пуслојић се, попут ових песника, користи поступком "апсолутне метафоре", "режира" песму као сцену у којој се смењују сукцесивне слике, па чак уводи и сличан бестијаријум.




ИСКУШЕЊЕ НЕГЛЕДУШЕВО ТРЕЋЕ

Ставио сам јој руку на раме
и шума јој је никла на рамену.
Запалио сам јој косу
и из ње је истрчао
наги зец.

Трчао је према језерима њених очију.

У једно је скочио, а изронио у другом.
Ухватите тог зекана
довикивао сам свима
који су пролазили мимо.

Пољубите јој очи.
Али се нико није
ухватио на мој лепак.
Данас се већ знају
земаљски обичаји
по којима ја дарујем
зле дарове

Катран и кучину, за ране.


БАЦАМ ПОГЛЕД

Бацам поглед.
Бацам поглед за слепом мачком
коју бацам у воду. Бацам поглед
за њеним црним репом.
Бацам поглед на тиху воду. Вода мијауче.
Бацам поглед на њен јаук,
прво црн, па дугачак,
а после зелен и све крвавији.
Вода мијауче, а вода не мијауче.
Има вода које мијаучу једном годишње.

Бацам поглед јер ми се гледа у земљу.
Откидам себи очи, око по око,
и бацам поглед.

Свуд око мене саде две гљиве.
Ја идем даље са лептиром укуцаним у чело.
Никоме не казујем колико ме ексер жуљи.
Помало се исповедам божијем иследнику,
али и то само једном годишње.

Као да се ослањам на земљу, бацам поглед.
Бацам поглед, као да бацам себе.


ИСКУШЕЊЕ ШЕСНАЕСТО

Није отишао на венчање све док својој младој није
ухватио огромног пацова.
Донео га је у букету цвећа, ногу везаних за црвени
каранфил.
Букет је све време држао усправно, да му пацовчина
не утекне, а у крајњој нужди стезао би га чврсто
под пазухом.
Свадбара је било све више и више.
Па кад су се у петак (а свадба је била заказана
за среду) напокон сви искупили, увидеше да мањкају:
матичар и записничар, млада и младожења; обадва кума
и сви сватови.
Чистачица свадбаонице је тада по други пут чврсто
одлучила да пљуне у пљуваоницу... на такву свадбу.


АДАМ ПУСЛОЈИЋ (1943)
"Негледуш" у: Религија пса, Просвета, 1974,
стр. 55, 61, 69.