петак, 16. октобар 2009.

Frank O'Hara


Zašto nisam slikar


Ja nisam slikar, ja sam pesnik.

Zašto? Mislim da bih više voleo

da sam slikar, ali nisam. Eto,


primera radi, Majk Goldberg

započinje sliku. Ja banem.

„Sedi i uzmi neko piće“,

kaže. Pijem; pijemo. Dižem

pogled. „Imaš SARDINE na njoj.“

„Da, nešto se tu moralo staviti.“

„A-ha!“ Odlazim i dani prolaze

i ja opet banem. Slika se

još radi, i ja odlazim, i dani

prolaze. Banem. Slika je

gotova. „Gde su SARDINE?“

Sve što je ostalo su

slova. „Bile su suvišne“, kaže Majk.


A ja? Jednog dana razmišljam o

nekoj boji: narandžastoj. Pišem jedan stih

o narandžastoj. Uskoro je to cela

stranica reči, ne stihova.

Pa još jedna stranica. Treba još

mnogo više, ne narandžaste, nego

reči, o tome kako je užasna narandžasta,

a i život. Dani prolaze. Mada je u

prozi, ja sam pravi pesnik. Moja je pesma

gotova, a još nisam spomenuo

narandžastu. Ima dvanaest pesama, nazivam

ih NARANDŽE. A jednog dana u galeriji

vidim Majkovu sliku, nazvanu SARDINE.



Why I Am Not a Painter



I am not a painter, I am a poet.
Why? I think I would rather be
a painter, but I am not. Well,

for instance, Mike Goldberg
is starting a painting. I drop in.
"Sit down and have a drink" he
says. I drink; we drink. I look
up. "You have SARDINES in it."
"Yes, it needed something there."
"Oh." I go and the days go by
and I drop in again. The painting
is going on, and I go, and the days
go by. I drop in. The painting is

finished. "Where's SARDINES?"
All that's left is just
letters, "It was too much," Mike says.

But me? One day I am thinking of
a color: orange. I write a line
about orange. Pretty soon it is a

whole page of words, not lines.
Then another page. There should be
so much more, not of orange, of
words, of how terrible orange is
and life. Days go by. It is even in
prose, I am a real poet. My poem
is finished and I haven't mentioned
orange yet. It's twelve poems, I call
it ORANGES. And one day in a gallery
I see Mike's painting, called SARDINES.


Frank O'Hara (1926-1966),

objavljeno u: Collected Poems (1971)

***


problem predstavljanja „apstraktnog“. Rad slikara se prati gotovo tehnikom „fast forward“, gde su prikazane određene tačke u vremenu koje oslikavaju progres u radu, promenu. Slika u začetku, na kojoj su s početka bile SARDINE (slova), tokom rada lišava se proste simetrije, tradicionalnog pristupa, po kome slika odgovara naslovu a oba odgovaraju „stvarnom predmetu“. Slikar se koristi sredstvom redukcije, on skida sa slike slojeve, sve dok ne ostvari „apstrakciju“ po sebi, makar to bila svedenost na čistu „boju“. Ovde je bitno uočiti boju kao slikarsko sredstvo, samodovoljno i potentno, sredstvo koje može parirati rečima samim, rečima po sebi. Kroz ovaj proces se sprovodi dekonstrukcija i dekontekstualizacija. Apstrakcija u slikarstvu, paradigma je za raskol označitelja i označenog u jeziku. Slova su ostala, SARDINE su bile suvišne. Označitelji su nužnost, označeno je proizvoljno!

s druge strane: pesnik. Interesantno je kako je prikazan proces pisanja: pesnik započinje stihom, ali završava ispisanom stranicom; njegov je proces nužno suprotan procesu slikara, on ne sme da redukuje, već da učini svoje delo bremenitim, a da pritom izbegne proste asocijacije koje narandžasta boja nameće. Rečju, stihovi koji su o narandžastoj boji ne smeju biti narandžasti! Boja lako „opredmećuje“ ali se ona ne da „opredmetiti“, rečima kontekstualizovati. Ako odbacimo „proizvoljno“ tumačenje, sam stih „kako je narandžasta užasna, a i život“ nam kazuje o tom prokletstvu pesnika da piše o boji o kojoj se ništa ne da napisati. Rezultat pesničkog rada su dvanaest pesama. U njima se ne spominje „narandžasto“, premda naslov upućuje na „opredmećeno“, na „umnoženu“ predmetnost, NARANDŽE.

završnica: plod uspele dekonstrukcije. Slika u galeriji pod nazivom SARDINE, govori između ostalog i o tome kako je „apstraktno“ u slikarstvu samosvojno, kako je ono izvojevalo slobodu i započelo život rascepljen od sveta „predmetnosti“. Sa poezijom je to, svakako teže izvojevati, ali je itekako moguće. Sredstva su različita, ishod je jedan, isti.

Na kraju krajeva, varaju se svi oni koji na slici SARDINE traže sardine, kao i oni koji u pesmi NARANDŽE traže bilo šta narandžasto.

prevela i prilog pripremila: Ivana Maksić




Michael Goldberg, Sardines
1955


Нема коментара: