Nova pesnička knjiga Milana Dobričića, Blagosloveni gubitnici (Društvo Istočnik, septembar 2009), u mnogo čemu se može smatrati direktnim nastavkom prethodne knjige Dovijanje, prvog naslova edicije Pasoš Trećeg trga. Takođe, ova knjiga se umnogome razlikuje od svoje prethodnice. U jednom intervjuu Dobričić je rekao da svoju poeziju smatra prvenstveno „humanom“: u novoj knjizi se upravo ova dimenzija još upečatljivije ispoljava: mogli bismo oceniti da se ono humano, što je provejavalo fragmentima Dovijanja, u Gubitnicima preobrazilo, promišljeno produbilo, u intimno.
Prvi krug pesama, Knjiga lica, otvoreno govori u prilog ovom motivu: svaka pesma je posvećena ljudima koji su pesniku bliski. Iako u prvi mah ovakvi zapisi mogu da nas podsete na neku vrstu omaža, pošto se spominju i imena Raše Livade, Petra Matovića, Jasmine Topić (skorašnji primer takvog omaža-pastiša imali smo u knjizi Milana Đorđevića, Radost) – pesnik ovde ne ističe estetičku, već prvenstveno – da se poslužim neformalnim izrazima – blisku, prijateljsku dimenziju omaža. Dobričić se ni u prošloj knjizi, motivski dosta raznovrsnijoj od nove, nije uzdržavao od isticanja snažne etičke zasnovanosti svoje poezije: mera pesničkog zamaha Blagoslovenih gubitnika nije jezik, reč, već isključivo čovek.
Ako dijalektike i ima u ovim pesmama, ona se organizuje na relaciji pogleda čoveka: ogledaju se, u svojevrsnom duelu, čovečansko i nečovečansko, odnosno natčovečansko (anđeosko): pojmljivo se obračunava sa nepojmljivim (Sve što znamo o najmanjem/ nikad nismo videli: „Slepi“). U međusobnom antagonizmu su i figure ljudi, smeštene u nimalo rajski, u biti teleološki Park Svih Ljudi u kom naizmenično menjaju uloge Igrača i Posmatrača, tražeći izlaz iz (sartrovske) usmerenosti na „drugog“, a time i iz svojih granica. (Pesma „Igrači“ otvoreno se predstavlja kao drugi čin svojevrsnog diptiha o Parku Svih Ljudi započetog u knjizi Dovijanje pesmom „Posmatrači“). Težnja da se prevaziđe ta nesavladiva, urođena ograničenost (koju može da ilustruje sjajna minijatura „Nova stvarnost“: Gore/ kroz pohabanu tkaninu/ naziru se novi svetovi), alternira, na „tankoj liniji“, sa decidnim odbacivanjem transcedentalnih stremljenja, upućivanjem na antagonizam koji čovek, ne mogući da odstupi od svoje prirode, gaji prema božanskom (Glava istražuje nebo/ rep umire od gladi: „Čovečanstvo“).
Osim prevlasti ličnog (koje se pak održava na samoj granici sa ispovednim), za Blagoslovene gubitnike je karakteristično i izvesno sazrevanje, sužavanje lepeze problema koje je pesnik prikazao u Dovijanju, kao i istančanija i usmerenija (neretko, i u smeru pedagoškog) moralna preokupacija pesnika.
DUŠA
Skriven iza saksije
vidim ga celog:
glava pala na šaku
miruje
blago stegnute usne
bez disanja
Samo mu oči ne vidim
Skrivene su listom
koji moram da pomaknem
a ne smem
Blagosloveni gubitnici, Društvo Istočnik, 2009, str. 31.
POSMATRAČI
U Parku Svih Ljudi
i ja imam svoju klupu.
Sednem na nju. Gledam.
U gužvi,
čujem pogrde i smeh.
Igrači promiču pred Posmatračima;
cipele žvaću rastresitim đonovima
(kiša je padala, juče),
njihovi otisci dave jedan drugi,
senke se histerično sudaraju,
prodiru jedna u drugu,
slamaju.
Po njima skakuću vrapci,
kao pioni u društvenoj igri.
Ovakvim ljudima, posmatram,
ovolikim masama, milionima,
i nije teško biti Mefistofel.
Lako je sa klupe ispružiti nogu,
ali čemu?
Svaka nova stranica već je ispisana,
i oni ih okreću, sve brže,
nestrpljiviji, sve ugroženiji,
dok ne posustanu, ne posrnu,
tražeći pogledom neku praznu klupu...
(2003)
– iz knjige Dovijanja, Treći trg, 2006, str. 21-22.
IGRAČ
U Park Svih Ljudi
idem rano
pronašao sam izlaz
ovo je pravo rešenje
siguran sam
Patetično je
ljudi su glupi
i neobrazovani
i zatucani su
i u zabludi
i kako su samo uporni
Ja im (kljunom) objašnjavam
levi su ovakvi a desni onakvi
sve im (kandžama) crtam
oni iznose protivdokaze
Ovoga puta ću ih ubediti
sigurno
shvatio sam put do mira
Posmatrači samo sede
onemoćali Igrači
preslabi da idu do kraja
ponekad pokušaju da utiču
podmuklo ispruže nogu
naša žustrina je slomi
oni su gubitnici
ne može njihov poraz
da nas obeshrabri
da tražimo rešenje
Нема коментара:
Постави коментар