среда, 29. јул 2009.

Данило Киш


ПЕСМА О ПЕСМИ


Ко ће кога да поједе? Ко да надјача, да надвлада?

Ређам црне и црвене мраве по белој, леденој коцки и гледам како посрћу, како клизе, како се врте у круг, падају и посустају, лутају у тој новој средини, неспретни као риба на суву, као албатрос на копну, ненавикли на колоне и стројеве, ненавикли на капларске команде, ненавикли на бич и на химне, отупели на блех-корачнице. Гледам их и испитујем помало сажаљиво, са сажаљењем које би могло стати на оштрицу лансете.

*

Како ће, збиља, да се снађу у овој новој, леденој средини без сажаљења они, ти ситни мрави, они сатерани у колоне, они непокорни, они покорени, покорени?
Како ће им бити сада на леденом брегу где им се ножице мрзну и лепе, а пипци немају шта да дохвате, ничег да се прихвате, ништа да додирну, осим да их међусобно укрсте или пипају своју или туђу хладну задњицу?

*

Докле ће да их држи сопствена телесна топлина, инерција крвотока, докле ће да живе од сећања, од варљивих и узалудних сећања на топле вијуге материце која их је немилосрдно избацила у овај ледени свет?
Докле ће слушати лажни ехо својих сопствених речи које се сада замрзле на њиховим уснама и пипцима?
Када ће да избледи дуга из њиховог сећања, ту на овој језивој санти леда без боје, мириса и укуса? Када ће им отупети чула и заборавити мирисе воћа и траве, мирисе зачина и јужног воћа, мирисе женке, земље и крви?
Да ли ће и када избледети мелодије које су некад у рају, у вијугама утробе слушали, топле мелодије које су их измамиле у махнитом заносу у овај ледени пакао?

*

Гледам их покорене, сврстане у колоне, разбијене све два-по-два у потиљку, где корачају по језивој белој пустињи уз звуке војничке музике - јен-два - све тако напред, па чета СТОЈ, па опет напред. И када већ видим да су укроћени, покорени и послушни и када већ мислим да познајем њихову ропску ћуд, они почну да застају, да посрћу, да излазе из строја, од страха, немоћи, пркоса, чега ли? - онда ја спустим на њих једну вијугаву змију да их збрише, да их, уморне, отупеле, казни, да их мука ослободи.

*

И онда радознало гледам шта ће бити. Ко ће кога да победи, ко да надјача, да надвлада усред језивог, леденог пакла? Змија или мрави?
Ко ће кога да поједе?


Данило Киш
(1935-1989)

из
Песме, Електра, Просвета, 2007, стр. 19-21.


среда, 22. јул 2009.

Agon broj 3


Treći broj časopisa Agon je postavljen i nalazi se na adresi www.agoncasopis.com
Rubrika prevedena poezija trećeg izdanja Agona donosi izbor iz poezije velikog čileanskog pesnika Nikanora Pare, s akcentom na one pesme koje ilustruju njegovu ranu poetiku antipoezije. Tu je potom kod nas malo poznati i neprevođeni savremeni švedski natur liričar Niklas Ternlund, kao i legendarni mađarski disident, pesnik samizdata Đerđ Petri. U rubrici poezija zastupljeni su neobjavljeni stihovi Ota Horvata, Boška Tomaševića, Dragana Radovančevića, Bojana Vasića, ovogodišnjeg dobitnika nagrade Mladi Dis i Bojana Savića Ostojića.
U rubrici o poeziji objavljujemo temat posvećen Milanu Dedincu, koji je priredila Jelena Milinković. Ovim tematom želimo da podsetimo na ovog pomalo zaboravljenog pesnika i da damo doprinos i podstrek novim savremenim tumačenjima njegove poezije i esejistike. U okviru temata objavljujemo u celini dve značajne poeme ovog pesnika, kao i autopoetički esej U traganju za izgubljenim detinjstvom, koji su teško dostupni današnjem čitaocu. Pored tekstova Milana Dedinca donosimo i tekstove Jelene Milinković i zagrebačke autorke Dubravke Bouše koji pokušavaju da osvetle neke od poetičkih problema Dedinčeve poezije. Temat je obogaćen likovnim radovima koji su pratili knjige ovog velikog pesnika i hronološkim pregledima koji se tiču njegovog života i stvaralaštva.
Uživajte u čitanju!

uredništvo Agona

четвртак, 16. јул 2009.

Петар Матовић



Осетити призор
о виртуелном у збирци Петра Матовића Кофери Џима Џармуша


"Неко ту препознаје осећања, ја само слику". Овим стихом у збирци Кофери Џима Џармуша почиње виртуелизација субјекта и света, која се испољава на неколико начина: удаљавањем субјекта од света/људског и апстраховањем, острањењем самог света. Развој димензије виртуелног може се пратити кроз целу збирку, а кулминира у циклусу "У мрежи". Мотиви филма, фотографије, централни мотив "архипелага Интернет", али и сам језик, као првенствено, природно средство апстракције, осамостаљују се. Из ових, суштински референтних појмова, уклоњено је људско, иза њих се не крије никаква паслика: они упућују сами на себе. Међутим, и као такви, у субјекту побуђују емоције: "мислим о речима/ које ме емоционализују више него људи" ("Негирање фузије", 28). У односу субјекта према одразу себе и одразу реалности превазиђено је и отуђење: у субјектовом инертном деловању очитава се есенцијална потреба за апстраховањем, одмицањем од сопства, за режирањем стварности ("Творац је укинуо боје, и сада можеш да бираш/ стварност у којој постојиш више": "Озрачење собе", 16).

У Матовићевим песмама субјекат је ретко сведок; најчешће се понаша као режисер призора измештањем онога што је објективно дато у виртуелни простор ("Видим себе као путницу, са црвеним коферима/ у црно-белом филму": "Кофери Џима Џармуша", 40), или изазивањем/ инсценацијом сећања, али искључиво као призора, без икакве емпатије. Поновно преживљавање призора сећањем се одагнава врло честим, понекад пре(тен)циозним поређењима, која имају функцију апстрактивног фактора. На примеру песме "Пред невреме" можемо да пратимо померање фокализације са људског на виртуелно: оно што се "памти" нису сензације субјекта - поглед, "звучно сисање слаткиша" - укратко, није субјекат по себи, већ призор, кадар лета целофана. Та слика се одмах потом апстрахује још једном: поређењем са Бодлеровим "друсним албатросима": и тако се дефинитивно одваја од субјекта. У песми "Paris, Texas" реч је о сећању на филмски призор: "жал што не казниш оца да одгледа Paris, Texas:/ сећаш се неба и асфалта кроз пустињу, једне/ друмске крстарице, удаљи се и то је тек дечји цртеж" (Paris, Texas, 13). Управо у овој песми доминира субјектова свест о виртуелности простора, о берклијевском непостојању неопаженог.

Свест о томе да се на "објективно" може активно деловати ("свестан си да је платно у питању") учврстиће се у циклусу "У мрежи", отвореним одбацивањем спољашње трансцеденталности: "Тако би волео да се и хоризонт/раздвоји, нагло и силовито, читав бокор трака/ витла небом - опази се: шта не постоји иза њега" ("Хаковање кошмара", 50). Укрштање телесног и виртуелног у овом циклусу се врло прецизно и дословно обавља, спајањем људског (у физичком и духовном смислу) и електронског: "наизменична плава диода" у песми "Семантика кулера" (52) поистовећује се с местом рађања Хипноса, "води у сан". У "Пропламсају" субјекат телесно сраста са рачунарским компонентама: "Већ свикнут на озрачење, ти си као немарна топологија/ каблова, згурана испод стола, у сплету са чланцима,/ бршљаном обрастао" (55). Елементе рачунарског система (монитор, тастатура, модем, кулер), праћене адекватним техничким изразима (system failed, reset, click), Матовић директно комбинује са религиозном терминологијом, и све то уоквирује интонацијом блиском екстази ("Чуј бруј! Гле!") у којој се очитава епифанијско саживљавање са виртуелним простором, тј. његово канонизовање.

Ако се повремено у песмама из овог циклуса наслућује дуализам стварно/виртуелно, који упућује на појам отуђења (нпр. "прозор у свет други раскрили се на само један click": "О Ахасферу", 53), у циклусу "У мрежи" не проблематизује се само преношење субјектовог тела из једног света у други (или како Матовић, доследан терминологији, каже: "трансфер"), него и неизбрисив утицај доживљаја виртуелног на поимање реалног, што се огледа у мотиву матрикса. Унутар тог, истина, у овој збирци тек наговештеног виртуелизованог реалног простора, Матовић приређује својеврсну парабиблијску космологију: субјекат, који је већ инкорпориран у матрикс, који себе доживљава као "неисправан линк", идеју божанског спознаје љубавним додиром са рачунаром:

Пољубац: утиснути у чело екрана,
осетити топлину: овај рачунар је један мали
Исус, један христић за личну употребу. ("О Христу", 54)

Нарочито је у песми "Архипелаг Интернет" извршена таква, врло језгровита транспозиција библијских мотива, "светих тајни" - потопа, Светог Духа, Страшног суда, реинкарнације - строго рачунарском терминологијом. "Трансфер" из сопственог тела у ахасферску пловидбу Архипелагом Интернет у потрази за епифанијом, окончава се сизифовски, свешћу о немогућности трансцеденције. Последица те свести је превласт нереферентног призора, у основи виртуелног, над реалним, изворним светом. Ипак, и тај стерилизован призор који ништа не одражава, задржава један атрибут због ког је првенствено људски: он буди осећање, изразито телесног карактера. Паралелно, способност осећања је представљена и као искушење за божански ентитет "моравског ангела" који, иако је у стању да призор пројектује/ режира/ створи, није способан и да га осети.


Бојан Савић Остојић



ПРЕД НЕВРЕМЕ
Џ. Џармушу


Шуштање бомбон-целофана, покрет који га

коначно одбацује у воду. Време такво да се

не може изрећи. Звучно сисање слаткиша,

свеједно-ми-је
поглед; али памти се:
целофан, у ваздуху, слиско се раскриљује,

такав распон крила ни друсни албатроси немају.


Неко ту препознаје осећања, ја само слику:

шљунак како се креће по речном дну. Ово није место

за снове: кухињска столица улегла у речни

спруд, белутак задржава кесицу, лишће се диже

у спиралу: одлазим пре невремена. Све у једном кадру.




АРХИПЕЛАГ ИНТЕРНЕТ


Поново

око моје главе облећеш

попут слепог миша,

Господе.


Миран сам. Пушим цигарету, дим је ореол

који пресецаш својим крилима.


Молитву нисам изговорио, њу сам ти послао

мејлом. Попут Ноје саградио сам барку,

а она овог пута језди кроз архипелаг Интернет.

Успут сакупљам само девице мудре и луде,

ишчекујући да се са неба катодне цеви огласи:

system failed
.

А кад се уморим од кормиларења, надомак циља,

својим шишмиш крилима натераш дим дувана

у бестежинску поруку:
reset!


Петар Матовић
(1978)
Кофери Џима Џармуша,
Народна библиотека "Стефан Првовенчани", Краљево, 2009,
стр. 20, 56.



среда, 15. јул 2009.

Mirjana Stefanović



Prohladno srce


Srce se ukazalo kao veliki mračan
prostor, veoma visoko zasvođen. Kao
unutrašnjost katedrale čiji je tlocrt
proizvoljan, neodređen, verovatno
promenljiv.
U srcu je prohladno. Ono se ne može
sagledati spolja jer je okruženo telom, ali
malo difuzne svetlosti odnekud neodređeno
prodire. Možda je to fosforesciranje creva
ili bioelektricitet neurona.
Najjači je, ipak, utisak praznine: i sasvim
lagani koraci dugo i glasno odjekuju.

Mirjana Stefanović (1939)
iz knjige izabranih pesama Iskisli čovek, Nolit, Beograd, 2003

четвртак, 09. јул 2009.

Milan Milišić



Izlozi

Barokni oblak kolonjske vode
U pustom nebu brijačnice

Među mirnim skazaljkama
Pomiču se prsti urara

Apotekarica me pogledala
Očima od neizlječive besanice

Od glave do pete
Odmjerio me krojač

Iz zlatarevog izloga
Opako je zasjao prsten

U banci je sve bilo
Jezuitski čisto

U venecijanskoj lutki čekaše
Zlo razmažene djevojčice

Knjige su nadmeno
Šutjele u koricama

Prost sapun tiska se
Naprijed sa pomadama skupim

Izlog s cipelama
Bez nogu i puta

Souvenir-shop zastiru
Tepisi pred polijetanje na istok

U poslastičarnici topi se
Sladoled iz detinjstva

Kroz jedna se vrata
Ulazi do vina

A unutra teku
Ljudska lica.


Na glorijetu, iznad Vicinog vrta

Uzela si komadić venecijanskog stakla
Na glorijetu. U tankoj opni mirisa sijena, lovorike
Bilo je podveče. Iz okulusa
Iz polomljenog, svinutog višekrat
Olovnog okvira
Uzela si komadić venecijanskog stakla!
I obrnula ga među prstima dvaput, triput
Tako da je na nj, još jednom, izvan svakog
očekivanja pao trak
sunca
i slomio se.



Suđen po kamenju

Ali ne zvuk, ni miris na kraju
suđen, bit ćeš po kamenju.
Od rastrtog trga do podignutog uzglavlja
vodi trag detinje krvi. Sam sudi:
bog prikriva tvoje slabosti, sveci
nose tvoju obuću, a sunce piše tvoje divne dane.
Padaš u cvijeće koje je jednom ljudsko tijelo
puno ulja, vode i zraka. Drugi put
ne usuđuješ se okrenuti u njegovu prisustvu.
Od svega se diže dim, pred svakim
oblikom stojiš molećivo i kasno. I sad:
oslonjen na kamen iznutra misliš na ribu i promjenu.
A na tebi je da ljubiš kamenim poljupcima
i potom, i budući mlađi da ga gaziš-
to kamenje u ustima drugih.



Milan Milišić (1941-1991)
iz zbirke Zgrad, Beograd, 1977.


петак, 03. јул 2009.

Ana Blandiana



Румунска песникиња Ана Бландијана је прошлогодишња добитница Европске награде за поезију коју додељује Књижeвна општина Вршац. Исти издавач је 1993. објавио њене изабране песме (Сведоци), али у сиромашном тиражу, због чега је збирку данас немогуће наћи. Смедеревска кућа Арка објавила је избор из кратке прозе ауторке у књизи Потреба за причом.

Бландијана (псеудоним Отилије Валерије Коман) била је забрањивана од стране комунистичког режима откако је почела да објављује поезију. Због њене песме "Верујем" ("Верујем да смо биљни народ"/ Откуд иначе мир/ У којем чекамо опадање лишћа?"...) својевремено је забрањен часопис Amfiteatru. Доносимо пар песама из ове тешко доступне књиге песама на српском.


СВЕДОЦИ

Кривљи од оних које гледамо
Само су они који гледају.
Сведок који не спречава злочин,
Пажљиво га описујући
Извињава се: "Не могу
Две ствари истовремено",
Или: "Портрет жртве, анђеоски,
Важнији је од њеног живота
Овоземаљског."
Криви не могу бити
Само један, двојица или тројица,
Када војске сведока гледају
И чекају да се све заврши,
Да џелат умре од старости,
А жртва, по други пут, у забораву,
Да зло само од себе престане
Као што се завршава тунел...
Стојимо висећи
О властитом питању
Као застава
О вешалима
"Узалуд, одговара време, чекајте:
На суђењу великим кошмарима
И сведоци су криви."

(1987)


ДЕЧЈИ КРСТАШКИ РАТ

Читав један народ
Још нерођен,
Али осуђен да се роди,
Усмерен унапред ка рођењу,
Новорођенче до новорођенчета,
Читав један народ
Који не чује, не види, не разуме,
Али напредује
По растрзаним женским телима,
Кроз крв непитаних
Мајки.


УСЛОВ

Јесам
попут песка у пешчанику
који је
време
само
у
паду.

Ana Blandiana (1942)
Сведоци, КОВ, 1993.
стр. 11, 36, 39.
превод са румунског: Петру Крду