ПЕСМА О ПЕСМИ
Ко ће кога да поједе? Ко да надјача, да надвлада?
Ређам црне и црвене мраве по белој, леденој коцки и гледам како посрћу, како клизе, како се врте у круг, падају и посустају, лутају у тој новој средини, неспретни као риба на суву, као албатрос на копну, ненавикли на колоне и стројеве, ненавикли на капларске команде, ненавикли на бич и на химне, отупели на блех-корачнице. Гледам их и испитујем помало сажаљиво, са сажаљењем које би могло стати на оштрицу лансете.
*
Како ће, збиља, да се снађу у овој новој, леденој средини без сажаљења они, ти ситни мрави, они сатерани у колоне, они непокорни, они покорени, покорени?
Како ће им бити сада на леденом брегу где им се ножице мрзну и лепе, а пипци немају шта да дохвате, ничег да се прихвате, ништа да додирну, осим да их међусобно укрсте или пипају своју или туђу хладну задњицу?
*
Докле ће да их држи сопствена телесна топлина, инерција крвотока, докле ће да живе од сећања, од варљивих и узалудних сећања на топле вијуге материце која их је немилосрдно избацила у овај ледени свет?
Докле ће слушати лажни ехо својих сопствених речи које се сада замрзле на њиховим уснама и пипцима?
Када ће да избледи дуга из њиховог сећања, ту на овој језивој санти леда без боје, мириса и укуса? Када ће им отупети чула и заборавити мирисе воћа и траве, мирисе зачина и јужног воћа, мирисе женке, земље и крви?
Да ли ће и када избледети мелодије које су некад у рају, у вијугама утробе слушали, топле мелодије које су их измамиле у махнитом заносу у овај ледени пакао?
*
Гледам их покорене, сврстане у колоне, разбијене све два-по-два у потиљку, где корачају по језивој белој пустињи уз звуке војничке музике - јен-два - све тако напред, па чета СТОЈ, па опет напред. И када већ видим да су укроћени, покорени и послушни и када већ мислим да познајем њихову ропску ћуд, они почну да застају, да посрћу, да излазе из строја, од страха, немоћи, пркоса, чега ли? - онда ја спустим на њих једну вијугаву змију да их збрише, да их, уморне, отупеле, казни, да их мука ослободи.
*
И онда радознало гледам шта ће бити. Ко ће кога да победи, ко да надјача, да надвлада усред језивог, леденог пакла? Змија или мрави?
Ко ће кога да поједе?
Данило Киш (1935-1989)
из Песме, Електра, Просвета, 2007, стр. 19-21.
Нема коментара:
Постави коментар