(Да не спомињемо избор из Хербертове поезије у преводу Петра Вујичића, Господин Когито, који је објављен не тако давно, 1986. у сарајевској "Свјетлости".)
У очекивању обе књиге, објављујемо песму Натпис, из Хербертове прве збирке Струна светлости (1956), у заједничком препеву Александра Шаранца и Бојана Савића Остојића.
***
Натпис
Посматраш моје руке
крхке су – кажеш – као цветови
посматраш моја уста
премала да изговоре: свет
– боље да се зањишемо на стабљици тренутака
да пијемо ветар
и гледамо како нам ишчезавају очи
најлепше мирише оно што вене
а облик рушевина отупљује бол
у мени је пламен који мисли
и ветар за пожаре и једра
руке су ми нестрпљиве
могу
главу пријатеља
да извајам од ваздуха
понављам песму коју бих волео
да преведем на санскрит
или пирамиду:
кад извор звезда пресахне
ми ћемо обасјати ноћи
кад се ветар окамени
ми ћемо ваздух покретати
Збигњев Херберт (1924-1998)
Препев са пољског: Александар Шаранац & Бојан Савић Остојић
1 коментар:
Pročitala sam, dobrodošla omaška - "oblik ruševina otkupljuje bol". Ipak je preostalo - to: izvajati prijateljsku glavu u vazduhu! Ni od čega - pesma, piramidalna sanskrit-osećajnost, demijurška. Tek kad "ništa - ne posoji", počinje pobuna koju treba umeti. To mesto.
Постави коментар