среда, 8. октобар 2008.

Zbigniew Herbert

Рукопис најчувеније песничке књиге Збигњева Херберта, Господин Когито, имао је ту срећу да га неки разбојник који је опљачкао Хербертова кола врати, сматрајући га безвредним. Дакле, благодарећи неразумевању једног пљачкаша, ова књига ће се до краја године у целости појавити на српском језику, али с тим куриозитетом што ће бити штампана истовремено у Београду (Архипелаг) и Подгорици (Удружење књижевника Црне Горе), и то у два различита превода (Бисерка Рајчић /Слободан Милић).

(Да не спомињемо избор из Хербертове поезије у преводу Петра Вујичића, Господин Когито, који је објављен не тако давно, 1986. у сарајевској "Свјетлости".)

У очекивању обе књиге, објављујемо песму Натпис, из Хербертове прве збирке Струна светлости (1956), у заједничком препеву Александра Шаранца и Бојана Савића Остојића.


***


Натпис



Посматраш моје руке
крхке су – кажеш – као цветови

посматраш моја уста
премала да изговоре: свет

– боље да се зањишемо на стабљици тренутака
да пијемо ветар
и гледамо како нам ишчезавају очи
најлепше мирише оно што вене
а облик рушевина отупљује бол

у мени је пламен који мисли
и ветар за пожаре и једра

руке су ми нестрпљиве
могу
главу пријатеља
да извајам од ваздуха

понављам песму коју бих волео
да преведем на санскрит
или пирамиду:

кад извор звезда пресахне
ми ћемо обасјати ноћи

кад се ветар окамени
ми ћемо ваздух покретати


Збигњев Херберт (1924-1998)
Препев са пољског: Александар Шаранац & Бојан Савић Остојић

1 коментар:

Malarmea је рекао...

Pročitala sam, dobrodošla omaška - "oblik ruševina otkupljuje bol". Ipak je preostalo - to: izvajati prijateljsku glavu u vazduhu! Ni od čega - pesma, piramidalna sanskrit-osećajnost, demijurška. Tek kad "ništa - ne posoji", počinje pobuna koju treba umeti. To mesto.