Шестог октобра је преминуо Паво Хавико, највећи фински песник (после Пентија Сарикоскија). Код нас је присутан у преводу Османа Ђикића (Зимски дворац, Глас, Бањалука, 1990.) и Чедомира Цветковића (Храбро, Овидије, КОВ Вршац, 2003), из ког издвајамо неколико упечатљивих епиграма.
ДАНИ ПОСТАЈУ ГОДИНЕ
Дани постају године. Године постају места,
онда се мора отићи.
Тридесет и три године помножим са три,
добијам сто.
Умем да бројим, али не знам да ли ће се
отворити врата од света.
Света ка унутра или ка напољу.
ДОЗВОЛИ ДА ТИ И СЛАТКА СЕЋАЊА ИШЧЕЗНУ
Дозволи да ти и слатка сећања ишчезну, умру,
изгубе се,
јер сада када и сасвим утонуо у снове
и тамо живиш,
тамо је сусрет непотребан и болан као растанак.
МОРАШ ДА УМРЕШ
Мораш да умреш. Баш је то чудно. Што не би
умро неко други.
Нема коментара:
Постави коментар