О искушењу персонификовања неживог

Тројици међусобно сасвим различитих песника - Теодору Реткеу, Адаму Загајевском и Умберту Фјорију - макар у овим песмама је заједничко то што се не задовољавају очигледношћу и равнодушним присуством предмета; што не успевају да остану пред њима као посматрачи, већ врло радо подлежу искушењу персонификовања и анимизирања: улазе директно у објекте, заузимају их, присвајају, истовремено им попут свих освајача намећући свој језик, своја осећања. Као да нам тиме саопштавају да придавање хуманог нечему неживом, а константно присутном пред чулима, може да води до његовог спознавања и апстраховања, па и до комуникације с њим. Да се неживо може вредновати само уколико је осветљено хуманим погледом.

***

Теодор Ретке

ЈАД


Знао сам неумољиву тугу оловака
уредних по кутијама, јад јастучића, притискивача,
сву беду плавих фасцикала и лепила,
пустош по беспрекорним јавним местима,
самотне чекаонице, клозете, разводне плоче,
неопозиви патос шкољке и бокала,
ритуал шапирографа, спајалица, наводника,
бескрајна умножавања живота и предмета.
И видео сам како прах са зидова институција
финији од брашна, жив, опаснији од силиција,
сипи, скоро невидљив, кроз дуга поподнева досаде,
и спушта фину мрежу на нокте и нежне обрве,
цаклећи бледу косу, умножена фина стандардна лица.

из Антологије америчке поезије, 1972,
превео са енглеског: Иван В. Лалић

Адам Загајевски

МОРАНДИ


Ствари су и ноћу бделе
када је спавао и сањао Африку;
порцелански бокал, две канте за заливање,
зелене винске боце, нож.
Кад је спавао дубоко, као што може заспати
само смртно уморан творац,
ствари су се смејале, а побуна ближила.

Знатижељна дугокљуна канта за заливање
на нешто је грозничаво наговарала друге
и дивље је пулсирала крв у порцелану,
не познајући додир устију које пију
већ само очи, поглед, чуло вида.

Дању смерне, али поносне:
свеукупно грубо постојање света
сачувано у тим предметима,
напуштајући на тренутак процвала дрвета
вишњи и тешка срца умируће.

(из збирке Платно,
превод: Бисерка Рајчић)

Умберто Фјори

ЈАВЉАЊЕ


Високе изнад заобилазнице, светле,
две зграде и између њих хангар.
Јављање је ово,
али се нема шта благовестити.

Па ипак, већ тиме што их видиш
непомичне, праве пред сунцем,
зидови те теше
више од ма које речи.

Парапети, ограде,
степеништа, стубови, корнише:
баш све изгледа као да ће
неко заиста остати овде.

(из избора Говорити зиду, Рад, 2001;
превод: Дејан Илић)