Đerđ Petri

KRAJ SEZONE

Iz zla klija ipak i jedna dobra stvar:
neodložno postaje ono što se odlagalo.
Kada čovek umre, ne može biti mrtviji:
završena su meruckanja, stupnjevi.
Ali može da se odluči: hoće li goreti ili trunuti.
(Pod pretpostavkom da je napravio testament.)
I dok trune (ili je kremiran)
nastavlja se jadna zemaljska rabota:
marljivo se vrtimo levo desno kao crvi.
Nisu ni poslednji ovi poslednji dani:
pakovanje, švrljanje, čekanje voza,
još jedna kafa, pivo, sendvič, konjak,
pod nogama škripi zaslepljujući, sveži šljunak;
i u gasnućoj svetlosti dana:
prašnjave muštikle, crvene klupe.


HORACIJEVSKA

Izdržavam već i bez voznog reda život u tišini,
povukao bih se besvestan među kokoši i svinje.
Krpio bih ogradu, zamenjivao ponovo slomljen crep
i radovao se ako bi nežna cvetala tikva.

Ambicija imam koliko i mrtvac u grobu
koga crvi dirkaju i koji nad svojim prolaznim
telom zamišlja večni nadgrobni spomenik.
Dosta sam živeo i video. Svoje preostalo
vreme provešću otvorenih očiju
sedeći na ulubljenom koferu
u popljuvanoj čekaonici punoj čikova.
I bez novina, duvana, pića što razgnevljuje.

U džepu imam još nekoliko krivih cigareta,
naći će se slatkog likera u bačenim flašama.
Vatru će mi dati neka skitnica. I pokriću se
svojim lošim snovima o moći, nasilju.
Sanjaću da sam policijski pas svetle dlake.

Pretvorim li se u smeli razum, zlo će me zaobići.
Samo će ukiseljeni Mlečni put da širi gangrenu
na mojim izranjavanim duhovnim stopalama.
Dok ne stignem u pristanšte Stiksa.


Đerđ Petri (György Petri, 1943 - 2000)

sa mađarskog preveo Oto Horvat

iz časopisa Povelja, broj 3/2013

in memoriam: Amiri Baraka

čak tamo na zapadu

Jednostavno

kao otvaranje očiju. Samo

postepeno ulaženje u stvari.

Jutro: jedna se suza rasprskava

na drvenom stubištu

očiju moje dame. To presipanje

zelenila. Lišće. Njegova

stalna sveobuhvatnost. Kao stari

narkosi na Šeridanovom skveru, očiju

hladnih i pupčastih. Pa pesma koju

peva Nat Kol ... Sav ovaj grad

i zamršeni nered

godišnjih doba.

Ne može ni da se pomene

nešto tako apstraktno kao vreme.

Pa ipak (saginješ se u gustom

pramenju jeftinog mirisa; sva

moguća pitanja naviru ti na usne,

dok se ne ugušiš i padneš mrtva

na kitnjasti tepih). Pa ipak,

senke će da ti se razmile po puti

i da sakriju tu tvoju smutnju, tvoje laži.

Ima i nedopadljive paprati

ispod prozora

gde se skrivaju mačke. Mjauču

odande noću. I na vrućini,

mokreći na moje lale.

Čelična zvona, kao opaka

neumivena Sfinga, potežu se u sumrak.

Jalove stare ubice, već stolećima

plesnjivih očiju.

Razdiru me te misli

o godišnjim dobima, o tome kako prolaze,

kako prolazim, i sama moja mladost, ta

zrela slast mog života; otiče...

Kao gorostasna majmunčad

što glođe svoje lobanje

i sa smišljenom svirepošću

isisava mozgove.

Nije potrebna

iznemogla

lepota, dotrajalog

nejakog daha. Podmukli teret

crvljivih snova. Tirezijin

izanđali kokotan.

Koračanje u more, dok ti se školjke

upliću u kosu. Sirovi

talasi čupaju jezik.

Sklapanje očiju. Prosto

naprosto. Lebdiš.

sa engleskog preveo Dragoslav Andrić

Amiri Baraka (1934 - 2014)

Bob Kaufman

U izdanju Petog talasa iz Niša, objavljena je knjiga izabranih pesama američkog bitničkog pesnika Boba Kaufmana, u prevodu Ivane Maksić. Jurodivi blog svojim čitaocima prenosi jednu pesmu iz knjige.

Bezbožničke  misije


Želim me sahrane u nekom nepoznatom mesečevom krateru.

Želim da sagradim minijaturne terene za golf na svim zvezdama.

Želim da dokažem da je Atlantida bila letovalište pećinskih
                 ljudi.

Želim da dokažem da je Los Anđeles neslana šala koju nam serviraju
                 nadmoćna bića sa neke planete smeha.

Želim da razotkrijem da je Raj luksuzni sanatorijum
                pun bogatih psihopata koji misle da mogu da lete.

Želim da pokažem da je Biblija izlazila u nastavcima u nekom rimskom
                dečijem časopisu.

Želim da dokažem da je sunce rođeno kada je Bog zaspao
                sa pripaljenom cigaretom, umoran nakon teške noci suđenja.

Želim da dokažem jednom zasvagda da nisam lud. 


Bob Kaufman (1925-1986)
iz knjige Samoće prepune usamljenosti (Peti talas, Niš, 2013)

sa engleskog prevela Ivana Maksić

Bojan Savić Ostojić: Stereorama

Nedavno je u ediciji Najbolja, u izdanju Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva, objavljena knjiga pesama Bojana Savića Ostojića, Stereorama. Jurodivi blog donosi čitaocima jednu pesmu-scenu iz ovog specifičnog "poetskog scenarijuma" u 33 epizode.

izvan ovih zidova oslikanih na betonu nema ničega, 

         nikoga, osim zadnjih kamera;

kadrirani prozori, nedvokrilni, zamagljeni vitražima, 

        nedvojbeno odaju samo odraz, odbojan.

rukohvat, i kad može da se dohvati, samo je reljefna, 

        stilizovana arabeska na muralu,

izrezbarena ne da izlaz pruži, nego da ga dočara, 

u odsustvu prostora izvan zidova koji mami na 

        domišljanje.

svakoj praznini mora se dodeliti oblik, možda s 

       početka proizvoljan;

ali nepromenljiv, u betonu:

kad se prizemi nezamislivo, prozori pod nadzorom 

        mogu i otvoreni da ostanu: ko bi uopšte pohrlio 

        kroz njih?

(ko bi uopšte zatvarao oči da ga zamisli?)

čemu i da hrli: kad su svodovi oslikani onim što je 

        nedostupno, i okom jedva dokučivo,

za korak predaleko, a kamoli za odlazak, premošćenje, 

        izgradnju nadvožnjaka, obilaznice;

izvan montiranih svodova, 

pod reflektorima, 

iza kupole

      nema pozadine, nema ničega.

da barem ima nekoga.

Bojan Savić Ostojić (1983)

iz knjige Stereorama (UKKPP, Pančevo, 2013) 

Miodrag Danilović - Sivi zbeg

Prva knjiga Miodraga Danilovića, Sivi zbeg, u jednom pakovanju donosi nekoliko persona: izgrađenog suptilnog liričara i preciznog a sugestivnog pripovedača, sklonog i veštoj dramatizaciji i dugom dahu. 

Od teksta do teksta, koje neki, radi žanrovskih komoditeta, nazivaju "drugim književnim oblicima", postupno se otkriva po nijansa pisma i glasa Miodraga Danilovića. Čitamo kako se razuzdani ludizam okretno osenči melanholičnim tonovima - zamišljamo kako bi pisao Rešin Tucić da je zatvoren u reverdijevsku keliju. Čitamo kako se statičnost opisa slike i prizora razigra u živu kolokvijalnu prepirku u kojoj se za samoubistvo koristi žovijalna perifraza "trik pomoću kojeg se nestaje". 

Onog najraskošnijeg Danilovića pročitaćemo, neočekivano, upravo u "Belešci u autoru", gde ćemo saznati da mu ni romaneskna ambicija ne bi bila nedostižna. 

To ni izbliza nisu svi džokeri Miodraga Danilovića u ovoj ozbiljno odigranoj partiji pokera. 

Bojan Savić Ostojić

U NEDOSTATKU PUDERA
Slobodanu Tišmi 


Da sam gejša
Počistio bih
Kavez svog papagaja

Na prozorskoj dasci
Osušio izmet
Na vrelini popodnevnog sunca

Pred izlazak
Istucao u
Malenom porculanskom avanu

I posvetlio lice

Miodrag Danilović (1981) 

SIVI ZBEG 

Udruženje građana Knjižuljak, Beograd, 2013. 

(Biblioteka Patenti)
ilustracija: Milica Jovanović
štampa: Grafovid, Zemun

photo: S A O G O 

Agon 24

Američki pesnici otvaraju rubriku prevedena poezija dvadeset četvrtog Agona: Robert Krili i Čarls Bernstin, u respektivnom prevodu Ivane Maksić i Dubravke Đurić. Donosimo stihove mlade poljske pesnikinje Zofje Baldige, koje je prevela Biserka Rajčić.

U rubrici poezija zastupljeni su Marijo Glavaš, Jelena Nidžović, Uroš Bojanović i Luka Bešlagić.

Rubriku o poeziji čine prikazi. Nasuprot dosadašnjoj praksi godišnjih pregleda izdavačke produkcije, uredništvo se odlučilo da ovaj važan segment postane redovan u Agonu. Prikazi nisu usmereni isključivo ka mlađoj srpskoj sceni, već nastoje da isprate najvažnije pesničke knjige objavljene u regionu, sa širim generacijskim spektrom razmatranih autora, uključujući i knjige prevedene poezije.

U ovom broju, o knjizi Danijela Dragojevića, Negdje, piše Bojan Savić Ostojić. Vladimir Đurišić predstavlja poslednji izbor iz poezije Tomaža Šalamuna, Riječ je temelj svijeta, koji je preveo i priredio Josip Osti. Nova knjiga Marka Pogačara, Crna pokrajina, predstavljena je u tekstu Marjana Čakarevića. I najzad, o prvencu Danila Lučića, Beleške o mekom tkivu, piše Kristijan Olah.

Ema Stefanovska

ЧИТАНКА

Мама, 

Ova pesma se ne uklapa 

Ne rimuje 

Нити može biti pesma 

Učiteljica kaže napamet 

изражајно 

Nigde veznika 

naracije 

Sve nabacano bezveze bez reda 

Bez sleda песничких slika 

devočice treba da je srede 

slože ispeglaju 

a fudbal 

mama 

Travestit sa mačkom uleti 

у стихове uzme svu interpunkciju сtavi u brushalter veverica raspara niti kljok kljok kljok klojk вrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr Metakrilne usne налепљених похотних погледа наглашена лепота женскост 

Mama kakvo je to biće kaže tata 

njemu je mesto u ludari ne u čitanci 

ja mislim da je cool 

kaže заразиће ме 

ako mi ukrade lepe reči 

zamuckivaću u školi 

pesmicu neću znati 

врцкаћу 

смејаће ми се 

a meni deluje normalno 

хоћу kopačke 

šta ako ti zagori ručak 

tata оставља прљаве чарапе на лустеру 

stalno se dernja 

љутиће се 

pljuvaћe на под 

psovaće 

mrzim karfiol neeeeeeeeee мама 

мама  a kako nastaje jabuka 

Ne znam 

Мама а како настаје птица 

Ne znam 

Mama a otkud transvestit u pesmi 

Neobično je 

To je on ili ona  ne može i jedno i drugo 

Е много те danas сврби гузица варјача је близу 

Mama a kako uopšte nastaje pesma 

Ne znam   isto kao deca 

A kako nastaju deca 

Ne znam 

To pitaj Vaska Popu 

Mama a kako nastaje Vasko Popa 

E jebo te otac što te ludog napravio 

мама а што ти и тата не волите транџу 

sva je deca vole zna da igra lastiž i fudbal 

то је мушко sine само носи хаљину prerušila se 

pa šta ako je nosi 

                                       i ti nosiš pantalone 

samo pederi i ludaci nose haljine 

                          oni ljube jedan drugog 

                               mama 

                               a jel otac Makarije peder ili ludak 

e nećeš ti danas u igru bogami zaveži budalo da te neko ne čuje 

                               ali Makarije stalno nosi haljinu 

                               A tata uvek juri za njim da mu pre svih poljubi ruku 

Ema Stefanovska, 

izbor iz novije srpske poezije Van, tu: free, OKF, Cetinje 2013.