Vladimir Stojnić

U prevodu na poljski jezik objavljena je prva knjiga pesama Vladimira Stojnića, Vreme se završilo. Izdavač je Maksimum iz Krakova, a knjigu je prevela Agnješka Žuhovska-Arent, koja je prevela i pogovor Biljane Andonovske. Jurodivi blog donosi dve pesme iz knjige, dvojezično.

Chłopiec z obrazu Claud'a Monet'a
Un coin d'appartement (1875)


Stoisz jakby na granicy
pomiędzy narodzinami słów
a śmiercią przedmiotów.

Stoisz niemy jak obraz
z którego spoglądasz
i który łączy cię ze światem
a równocześnie od niego oddziela.

Stoisz w półmroku pokoju
na popękanym parkiecie
i widzisz jak rośnie ogród
poprzez otwarte drzwi.

Nie wiesz, że tak samo
pękają kości
i zardzewiała stal
gdzież w dole, głęboko w torfowisku.

Zbierasz ciszę
ze starego stołu
wiszącego żyrandola
ze wszystkich zasłon i draperii.

Gałęzie i liście naginają się do wnętrza pokoju.
Zieleń przechodzi w szarość.

A ty, ty zamknąłeś ciszę
głęboko w sobie.
Będziesz ją tam trzymał
dopóki nie wyrosną jej skrzydła.


Dečak na slici Claude Monet-a
Un Coin d’appartement iz 1875.

Stojiš kao na granici
između rađanja reči
i umiranja predmeta.

Stojiš nem kao slika
kroz koju gledaš
i koja te vezuje sa svetom
i odvaja od njega u isto vreme.

Stojiš u polumraku sobe
na parketu koji pucketa
i gledaš bujanje vrta
kroz otvorena vrata.

Ne znaš da isto tako
pucketaju kosti
i zarđalo gvožđe
negde dole, duboko u tresetu.

Sakupljaš tišinu
sa starog stola
kitnjastog lustera
sa sivih zavesa i draperija.

Granje i lišće se nagnulo u sobu.
Zeleno ulazi u sivo.

A ti, ti si zaključao tišinu
duboko u sebi.
Držaćeš je tamo
dok joj ne izrastu krila.


Rozbite wystawy

Rozbite wystawy. Opadło powietrza.
Zaslona okienna. Rampa amputovała
niepotrzebne części. Pierwszy zimny dzień roku.
Czas jest tą magmą pozostawiońa na deszczu. Nie ma
czasu na odciśnięcie znaku. Dowód osobisty. Dowód.
Krwisty obraz. Czarno na białym. Zbieracz odłamków.
Wystawy naprawdę są rozbite. Nie przeskakując
przez okruchy szkła. Weszli bosonodzy. W beton miasta.
Zwisają z nich ceny i deklaracje. Wskazówki dotyczące prania.
Zamknięte oczyma labyrinty. Zamknięte bramy
miasta. Dobrze udeptane ścieżki. W odcinkach.
Tam gdzie historia rozlewała mleko. Uciekamy.
Po korytarzach wydrążonych kości. Bez drogowskazu. Na pamięć.

Razbijeni izlozi


Razbijeni su izlozi. Spuštena oštrica vazduha.
Pozorišna zavesa. Rampa što je amputirala
nepotrebne delove. Prvi hladan dan u godini.
Vreme je ta magma ostavljena na kiši. Premalo
vremena da utisneš znak. Ličnu kartu. Dokaz.
Krvnu sliku. Crno na belo. Sakupljač krhotina.
Ali izlozi su stvarno razbijeni. Ne preskačući
mrvice stakla. Bosonogi su ugazili. U beton grada.
Vise im cene i deklaracije. Uputstva o pranju.
U očima zaključani lavirinti. Zaključane kapije
grada. Dobro utabanim putevima. U presecima.
Tamo gde je istorija prolivala mleko. Bežimo.
Hodnicima šupljih kostiju. Bez putokaza. Napamet.


tłumaczenie Agnieszka Żuchowska-Arendt

Czas się zakończy, Maximum, Kraków, 2011.

Knjigu Vreme se završilo na srpskom jeziku možete preuzeti na ovom linku.

Kateržina Rudčenkova

IVICA

Ne znam gde se pokretom plime
završava more i počinje obala,
gde drugo telo ivicom udara u moje.

Puštam da na meni vise
iscepane stvari, hleb
da se buđa na krevetu,
kosa da obrasta grmljem.

Živimo u staroj kući
na rubu čega god,
živimo udaljeni u podrugljivom
ćutanju.


Kateržina Rudčenkova (1976)
sa češkog prevela Tihana Hamović

iz knjige Granična senka (Treći trg, Beograd, 2011)

Danica Pavlović

Upravo je, u izdanju Orion Arta iz Beograda objavljena knjiga pesama Danice Pavlović, Slobodna teritorija. Jurodivi blog donosi jednu pesmu iz knjige.

Nestajanje


U pospana
Tamnoplava popodneva
Čak i najistinitija tajna postaje
Još jedna maska

Kreacija je amalgam setimental-
nosti i impulsa –
sve je iracionalno

Neobična ljubav struže mi usne
interfejs neobuzdanosti
elektronski poljubac
laku noć
snovi me peckaju
dugo, dugo

Putujem – prelećem – okean –
U nepoznato – budućnost se
uliva u zenice koje se bude

Zauvek čeznem za
Poljupcem fraktala
Naših svesti

Nestajanje se ne zove
Smrt

Danica Pavlović (1976)
iz knjige Slobodna teritorija (Orion Art, Beograd, 2011)

Tomas Transtremer

Jurodivi blog donosi svojim čitaocima tri pesme ovogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade za književnost, švedskog pesnika Tomasa Transtremera.


JUTRO I PRILAZ

Lučki galeb, kapetan sunčev, sledi svoj kurs.
Voda je pod njim.
Svet još dremka kao
neki raznobojni kamen u vodi.
Neobjašnjiv dan. Dani -
kao ispisani znakovi Asteka.

Muzika. I ja stojim zatočen
u njenom goblenu, s rukama
podignutim - sličan figuri
naivnih umetnika.


NAPOLA DOVRŠENO NEBO

Klonulost duha prekida svoj hod.
Strah prekida svoju trku.
Kraguj prekida svoj let.

Nestrpljiva svetlost hrli dalje,
čak i sablasti dokače po gutljaj.

I naša platna se obelodanjuju,
naše crvene zveri u prapotopskim ateljeima.

Sve počinje da se sagledava unaokolo.
Stotinama nas izlazi na sunce.

Svaki ljudski stvor je napola otvorena vrata
što u zajedničku sobu vode.

Nedogledno tle pod nama.

Iskri voda među stablima.

Jezero je Zemljin prozor.


PRIJATELJIMA ZA GRANICOM

I
Javljao sam vam se tako škrto. Ali to moje nepisanje
narastalo je i narastalo kao starinski cepelin
i napokon uminu na noćnom nebu.

II
Sad je pismo u rukama cenzora. Svoju lampu on pali.
U blesku lete moje reči kao šimpanze na žeravici,
tresu se, smiruju, i zube pokazuju.

III
Čitajte između redova. Susrešćemo se kroz dvesta godina
kad mikrofoni po hotelskim zidovima budu zaboravljeni
i napokon padnu u san, postanu fosili.


Tomas Transtremer (1931)
iz knjige Sabrane pesme, Nolit, Beograd, 2003

sa švedskog preveo Moma Dimić

Ivana Maksić

Uskoro će, u okviru edicije Prva knjiga Matice Srpske iz Novog Sada, iz štampe izaći prva knjiga Ivane Maksić, pesnikinje, slikarke i prevoditeljke sa engleskog. Jurodivi blog donosi jednu pesmu iz rukopisa, kao i audio zapis čitanja pesme.

Reč se rečju izbija

Za-

seci duboko

nulti zahtev

zahvat prvi

kopča peta

rez osmi

na živ-

o

preseci

pupčanu vrpcu

veži u čvor

baci kroz noge

u vetar

gledajuć

o

reč da se

ne sapleteš i-

li zadaviš.

Ivana Maksić, iz zbirke O telo tvori me (2011)

Čitanje pesme možete čuti na sledećem linku.

Vladimir Stojnić

Objavljena je nova knjiga pesama Vladimira Stojnića, Poziv na saučesništvo.
Jurodivi blog donosi tri pesme iz knjige.

painkilleri na uklanjaju bol od mene već uklanjaju mene od bola koji ostaje na istom mestu gde je i bio. to je igra napredovanja/povlačenja tokom koje se poprište pomera od i ka predelima u kojima osećaji još uvek nisu zavrnuti ventili. i tako sve do ubrizgavanja nove doze kada nastupa privremeno primirje posle kojeg su teritorije drugačije raspoređene. bol je na liniji koja razdvaja dva stanja. drugi pored mene. spoljašnjost. ne-ja koje prođe predelom i kulturno se javi. poziv na saučesništvo je talas kože a koža je opna. predmet. tačka dodira ili rešetka tela iz kojeg nema izlaska. telo omogućava interpretaciju/postojanje. bol/drugi je podsetnik. stub u referentnom sistemu koji je istovremeno i predmet referentnosti.

LSD je moj bog.
entitet koji pretrči neprijateljsku teritoriju
između veš mašine i prozora.

razmena između mog tela u nastajanju
i oblika papira koji se popunjava i prazni.

pesma je deklarativnog karaktera:
ona ništa ne konstituiše.
preambula sadrži uputstvo o pranju.

moj bog je prepoznat kao neurotransmiter.
moj bog je savršena bio-hemijska kopija
pravog neurotransmitera koji kasni.

razapeta mapa otapa prozorsko okno.

napolju čeka ghostwriter. imenuje svet.
kaže: sumpor je emanacija koja se iznova rekreira u različitim govorno-tvorbeničkim pokretima.

mnogo je teže preživeti susret sa
nadrkanim taoistom
nego sa nadrkanim budistom

vrhunski taoista za doručak pojede
i do 6 kugli huserlove fenomenologije

u tkivo romana ulazi odlučno
ali neprimetno

u 8. poglavlju on je tekstom nezabeleženi
insekt koji miruje
na zidu gradske većnice

tamo ostaje i kada se radnja
preseli u predgrađa iznikla
iz velikih rupa na asfaltu

Vladimir Stojnić (1980)
iz knjige Poziv na saučesništvo (Mostart, Zemun, 2011)