Александар Ристовић

АРТИР РЕМБО

Учи енглески:

I am Arthur Rimbaud. I am Arthur Rimbaud.

Убијене ваши ставља на кристални послужавник.

У великој плетеној корпи

угљарка носи угаљ.

Напољу је (такође црно) дрвеће.

Док је исплаћује,

наједном примети

како јој расту тамни бркови.

Уз то она има јака мушка бедра,

једно око јој је затворено,

у другоме је зелени каменчић.

Тад Париз почиње да гори

са једне стране. Тамо где су:

Сена, пристаниште и трговачка

представништва.

Осећа присуство Бога

док му се мрачи у глави.

I am God. I am Arthur Rimbaud.

ВЕЧЕ

Док читате Борхеса, бестиднице,

оно што је било својство једног предмета

приписујете другом.

На тај наччин предмети

не удвајају своју сличност

него је губе.

А штиво из Борхеса помаже вам

да приближите извесне крајности

у некој врсти логичног сањарења.

И бестидност вам иде наруку:

пољупцима, наравно

без оног другог лица.

А месец (луна?) затвара се

у своју претпоследњу необичност,

и ево прилике за вештину дошаптавања ни са ким.

ВЕРЕНИЦИ

Миш је претрчао преко пода и нестао

у пукотини, а ми покушавамо

да га дозовемо шапућући извесна имена и надимке.

Нека девојка седи на кревету

и навлачи дуге чарапе. Има крупна уста,

као и зелене и жуте траке уместо косе.

Преко пута ње је вереник у вереничком руху:

таман капут и чакшире са злаћаним украсима.

Смеје се девојци која навлачи чарапе.

Па онда заспи у положају

у коме га је затекао поглед неке друге девојке

која се тог часа појављује на вратима.

Миш је извирио из пукотине и оклева

пре но што ће претрчати под од зида до зида

док га прва девојка не дочека граном јоргована

са цветићима који испадају због наглих покрета.

Напољу је мраз оковао својим ковачким алаткама

кућу у којој се не виде више ни вереник ни девојке,

али се добро осећа јорговански мирис

и то не само у оној просторији где је под обојен у светлољубичасто.

ДВОСТРУКА СЛИКА

У огледалу се виде

зелене и беле љубичице.

Неко држи огледало и смеје се.

Прошли су празници.

Сада смо опет у невољи

покушавајући да саставимо два дрвена предмета.

Измичу нам између прстију

миришљаве коцке и кугле.

(Напољу је нападао дубок снег.)

Огледало је опет окренуто

према нечијем сасвим белом лицу

с ружичастим тачкама.

Ускоро ћемо постати

обоје невидљиви. Као они иза нас.

И они што иду упоредо с нама.

Александар Ристовић (1933–1994)

Светиљка за Ж. Ж. Русоа, Нолит, 1995.

стр. 11, 27–30.