петак, 11. септембар 2009.

Војислав Деспотов




Видео-рекордер


Немој да сечеш грану на којој висиш, ниси ти Тарзанов
алтер его, ниси ни фашистичка беба да пред спавање
сисаш гвоздени прст - укључи видео-рекордер
да најзад и теби камера оњуши тело,
огрезло у народном биоскопу.
Не заборави да отмеш такси кад останеш сам и слаб на киши,
не заборави зум за језик који још значи.
Ти који ниси сасвим мртав, не сеци дрво живота
изникло из никлованог тла, Џон Вејн је пушио осамдесет на дан,
угледај се на њега, не каљај закон линча,
потпиши повољан уговор са секретаром романтичког шума лишћа,
снимај се, њиши се у редитељској столици
све док те не ухвати Сијукс за ишијас,
снимај се костимиран у пелене сценарија и бејби-дол синопсиса,
снимај се, шминкај се, буди добар дечко/девојчица
пред мамом која ти за пут око смрти за 80 секунди
гланца чизме одоздо.
Човек је дефиниција. Човек је познат плод,
укусан и у Мексику и у Сибиру, апсолутно сезонско воће.
А кад дође онај час - да ти се истроше батерије
и да ти нестане траке - кад ти под сувом граном
запева Јесењин - не бој се.
Сваки смисао ионако губи битку. Банке су у пола шест
отворене. Смрт је на твојој страни.
До бесвести ће се репродуковати твоја тајна,
закопана у тренутном погледу на море.



Зашто мрзим хаику

(одломак)

2.

О, Сунце које на Бродвеју залазиш на Бродвеју!
Обасјај дизајном својим
све нас који мрзимо хаику!
Отићи ћу одавде спорије него брже,
јер ако не останем умрећу касније него раније.
Збогом, крвава Мери.
Од сутра наручујем сендвиче преко телевизије.
Крвавице Мери, пусти ме,
хоћу на миру да гледам како два полицајца на Тајмс-скверу
неонским цевима туку црнца.
Хоћу! Хоћу! - одлучио сам то још пре него што су почели,
у мени је победио разум стрипа
и нада да ће догађај бити лепши од сваког покушаја
да се касније опише.
Како, рецимо, прецизно, као хеликоптери,
лете изнад његовог недовољно живог и мртвог тела,
пикирају на разбијене груди, једу печене пилиће
и забадају чешљеве с Пете авеније
у Харлем на лобањи,
божићном ћурком ломе му транзистор
у који се његова душа сакрила,
јер транзистор је данас јефтин,
захваљујући тржишту.
Осећам се као Трећи наставак Супермена
који помаже мрцварење с критичне раздаљине.
Леш је, другови, постао бео,
али су га одмах обојили бојом која се цеди
с нашег хотела.
Ретког ли тренутка кад тела надмашују мисаону несрећу
а идеје грешке природе!
О, како је данас боље него 1950.



Кад бисмо се поново родили

Кад бисмо се поново родили,
да ли бисмо поново живели?
Да ли бисмо поново попуњавали наше упитнике?
Кад бисмо могли да бирамо,
да ли бисмо изабрали петинг у Пекингу,
гурање кола из Питсбурга у Чикаго
или свеж печат на уговор о умрлом говору?
Где бисмо се уопште дубоко гњурали
да нисмо високи летачи?
Да ли бисмо хтели да будемо Буда, будала
или нешто финије?
Хоћемо ли сами одлучити
или ће да нам помогне неко од оних
који су одлучили сами?
Кад бисмо се поново родили -
да ли бисмо поново живели и дошли баш ту,
на овај свет?



ВОЈИСЛАВ ДЕСПОТОВ
(1950-2000)
Пада дубок снег, Нолит, 1986,
стр. 8-9, 55, 56-58

1 коментар:

SS Satir је рекао...

Ja sad naleteo na ovaj Blog,a pošto obožavam Voju Despotova,nj knjige a i sam pišem morao sam nešto da napišem.Inače ja pišem na Blogu Građanski Krug(gradjanskikrug-civiccircle.blogspot.com)a moji postovi se zovu "ArtTerorizam".Veliki pozdrav