Но, пошто постоји прилика да га овако бесрамно егзибиционистички пружамо којекаквим анонимусима, не значи да смо воајери, већ да смо његову склоност издајству намерили да експлоатишемо, преокренемо у своју корист.
Оно негдашње "лично" морало би самим тим да постане "усмерено-другом". Морало би да постане поствареније, синтетизовано - али прецизније, СТВАРНИЈЕ него да је САМО ЛИЧНО.
Дакле - треба да постане НАД-ЛИЧНО.
Тако једна ружна, austère реч ПОСТВАРЕНОСТ, може да послужи и као савршен увод у једну песму Адама Загајевског.
ХОЛАНДСКИ СЛИКАРИ
Бремените и од тешког метала цинкане чиније.
Дебели прозори отечени од светлости.
Материјалност оловних облака.
Хаљине као покривачи. Влажне остриге.
Ствари су бесмртне али не служе нама.
Дрвене кломпе умеју да ходају саме.
Подне плочице никада се не досађују.
Понекад играју шах са месецом.
Ружна девојка проучава писмо
написано симпатичним мастилом.
Да ли је реч о љубави или о богатству?
Столњаци миришу на штирак и морал.
Површина није повезана са дубином.
Тајна? Нема тајне, постоји само плаветнило,
немирно и гостољубиво као крик галеба.
Жена пажљиво љушти црвену јабуку.
Деца маштају о старости.
Неко чита књигу (књига је читана),
неко спава и претвара се у топли предмет
који дише (као хармоника).
Волели су станове. Свуда су становали,
у наслону дрвене столице
и у млазу млека, танком као Берингов мореуз.
Врата су била широм отворена, ветар наклоњен,
метле су се одмарале после савесног рада.
Куће отворене. Сликарство земље
у којој није било тајне полиције.
Само се на лицу младог Рембранта
појавила прерана сенка. Због чега?
Реците, холандски сликари, шта ће бити,
кад се јабука ољушти, кад свила угасне,
кад све боје постану хладне.
Реците, шта је тама?
из збирке Платно, у преводу Бисерке Рајчић (Стубови културе, 2003)
Нема коментара:
Постави коментар