Карлос Друмонд де Андраде - Замишљено путовање

Оставимо ли на тренутак веома могуће, па ипак сувише лако позивање на Берклијев солипсизам у тумачењу Андрадеове песме која следи, смемо ли да постулирамо да је стваралачки порив савременог песника константна персонификација (можда је исправнији учестали облик персонифицирање) онога што се константно деперсонализује? Да ли се и тако може схватити ремболика Пажња која се наслућује у овим стиховима?

...Ја сам лаж побуњена
против општег духа
и покушавам да се дограђујем
изнова у сваком тренутку, сваком грчу,
у напору да уобличим
свој почетак само мој
и раширим лук воље
да бих прекрио читаву гомилу
случајно независних ствари.

Да ли се у овом "прекривању случајно независних ствари" од стране Песника крије нешто судбински, нешто што има амбицију да свим тим стварима, које су постварене и олупане до сржи, накнадно удахне нови смисао, фаталност и непобитност?

***

+ Поводом Б. и њених узнемирујућих речи (које се урезују у ову песму):

присутно, неспознато

- Да ли присутно, само по себи, постоји? - Не.
Мора да буде спознато да би постојало.

ЗАМИШЉЕНО ПУТОВАЊЕ

Какво је неко место

кад нико не пролази њиме?

Да ли ствари постоје

кад их не гледају?

Унутрашњост напуштеног стана,

пинцета заборављена у фиоци,

еукалиптуси у ноћи на путу,

три пута напуштеном,

мрав на земљи недељом,

мртви, минут

после сахране,

ми, сами

у соби без огледала?

Шта раде, шта су

ствари непотврђене као ствари,

неоткривени минерали – а једног дана

биће?

Неоткривена звезда,

нешкрабана реч на папиру

коју никада нико није прочитао?

Да ли, да ли свет настаје

само кад га око

које га ствара и даје му просторност

погледа?

Материјалност ствари: непоузданост

варљивог ока, лажног слуха,

рука док се игра да ли ће је узети или неће

и узимајући, ствара јој привид облика

и, још већи, привид смисла?

Или све постоји

обилато, оглушујући се

о наше судско испитивање

а оно постоји тек кад допусте

испитиване ствари?

Можда је све хиперпијаца

могућих и немогућих вероватноћа

које управљају мојом фантазијом

док

стварам обману шетње

али по мени шета шеталиште,

што је једина стварност, забављати се

овим магличастим сном и осетити

и уживати у згодама и незгодама шетње?

Оцртава се

ужасна борба

између измишљеног бића

и света који измишља.

Ја сам лаж побуњена

против општег духа

и покушавам да се дограђујем

изнова у сваком тренутку, у сваком грчу,

у напору да уобличим

свој почетак само мој

и раширим лук воље

да бих прекрио читаву гомилу

случајно независних ствари.

Рат без воље, неодређено се

наставља,

створен од порицања, оружја сумње,

тактика која ће се окренути против мене,

упорно испитује да би знао

да ли постоји непријатељ, да ли постојимо

или смо сви претпоставка

борбе

под сунцем кратког дана у коме се боримо.

Carlos Drummond de Andrade

(1902 - 1987)

из Цвет и мучнина, КОВ, 2005,

превод са португалског: Нина Мариновић