Jana Rastegorac

Prva knjiga Jane Rastegorac, Isečak 8, jeste neobičan kolaž poetskih i proznih zapisa. Ova eklektična knjiga ne donosi samo kombinaciju različitih književnih žanrova, već i umešno smenjuje razne poetičke postupke, zbog čega se teško da svrstati. Izgleda da joj je cilj upravo da izbegne svrstavanje. Da malo razbijemo to što se knjiga uglavnom proglašava "proznom", donosimo jedan "pesnički" odlomak.

Iskopavanje

Otvaram zelena pera ispred prodavnice

reči se mešaju s povorkom puževa

koji izlaze iz doktorovih nabranih veđa

Oblak dovikuje nekom čoveku s brkovima

da ne okleva ako već hoće da vrši nuždu

Zlatan krst u izlogu pristaje da propoveda

baš kad sam ja razmahnula listovima

Otrgnuta sam od zlatnih suza

da bih ispekla brašno sa smehom

a ja ih ubeđujem da to prvi put činim

i da sam stoga nevešta kao zeleni žir na nizbrdici

Nos na promaji preti kijanjem

iz kojeg izbija svima tako jasan virus spoznaje

za mene je to vrtoglavica praćena kišom

Osećam se potpuno nedostojnom

spajanja majke i oca za koje prvi put čujem

Uvređena sam isparenjima te lopte

sve se rodilo da bi mi podmetnulo požar

u kome će se telesno maskirati u duhovno

oblak će posvedočiti o tome da je lažno

jer nije ni bolji ni gori od ostalih hramova

Žrtvenici se spremaju da dobiju patinu

oksid bakra i kamena

Lišajevi su krajnje nepoverljivi

iako pokušavam da im otvorim dušu

pojavljuju se da bi mi isušili stablo

i naterali me da pijem iz mozgova

pritom deluju sasvim bezazleno

Kiša međutim ne kvasi otpornost suvih stvorova

Opraštam krstu što ne baca

svetlost pozlate na koren

Neke od ovih reči su mi nepoznate

ali nisam u stanju da kažem koje

Osećam se dobro ova soba je bela

pomalo teška jer je isuviše prazna

zvuk je odsutan u kapanju misli

po izrezbarenoj ivici saksije

Otrovna prostorija puni se

zlatnom svežinom Obavezno ću zaklati

najbolju od školjki u znak zahvalnosti

Kada se probudim naravno

sve će to doći na svoje

Jana Rastegorac (1987)

Isečak 8, Matica Srpska, edicija "Prva knjiga", 2010,

str. 45, 46.

Oleksandr Havroš

Nekako, u centru...

Konj leži u travi.

Konj leži u centru grada, usred leta, u jutarnjoj travi.

I zavodljive gospođe, i agresivni automobili, promiču u vrevi, a on leži u travi.

Ja ga začuđeno posmatram kroz prozorče kafića.

Ovo je neverovatno: konj leži u travi!

Shvatate? Konj! U travi! Upravo ovde, na travnjaku!

Evo, odmah ću dopiti svoju kafu i nabraću mu mnogo cveća! Bogami!

Konj, pokriven maslačkom, leži u travi.

A možda to mašta je moja, viđenje, priviđenje, san, delirijum, bolesna fantazija?

Ne, ipak je konj svetlosmeđe boje, privezan, nečim poput gajtana od pegle.

On ćuti, on koji teško zarađuje za hleb nasušni, kao ja.

Zato mu, s vremena na vreme, dozvoljavaju da se razbaškari među maslačcima.

Kad bi on znao kako je za mene važno da neko u moje dlanove diše travom i letom.

Kao zov sretnog detinjstva:

Majko! Eno konjića!!!

Oleksandr Havroš (1971)

Mostovi, br. 147, 2010.

preveo sa ukrajinskog: Jaroslav Kombilj

Iz Agona 11: Jazra Haled

Home, Sweet Home


Živimo u vremenu pozajmljenom od udovica Srebrenice
Oficiri se vraćaju u kovčezima umotanim u plavo-belu zastavu
Posejali su čaure. Pokosila su ih ruska RPG
Jen-dva, jen-dva, jen između očiju – hoćete li da se igramo nepomičnih vojnika?
Vaše oružje su falusi. Kastriraće ih maloletne muslimanke
Domaćinima naviru suze u direktnom prenosu za dnevnik na kanalu MEGA
Popovi za opkladu poju opelo silovateljima sa plavim
Šlemovima – za njih nema kajanja
Političari prostiru svečana odela
Sanjaju o genocidima sa ljubaznim donacijama Texaco-a
It’s business as usual, baby!
Od patriotskih reči se uvek napalim
Grčka, podojio sam te, ali ti me nikada nisi volela (kao svoju naci decu)
Zato me zovi strancem
Ja sam Meduza, dekapitovana glava matrijarhata
Ja sam Rindrin sin, zaštitnik gneva
Blagoslovio me je Hristos lično
Mrze me kao i njega, bezvremenog stranca
Da, ozbiljan sam, ja sam taj stranac
Javna opasnost broj jedan
Ja sam crna boja rada
Obitavam u svakom trenutku istorije
Prodaju me po apotekama u pilulama za strah
Ja sam sunce koje se ogleda na oružju prvog sveta
Svojim rukama porodio sam svaku civilizaciju
Ali gde sam ja u ovoj metafori?
Ostajem veran uz bok svakom slobodnom strelcu – kakva kukavica
Nemoćan sam da zaustavim leševe koji se gomilaju oko mene
Rađam leševe, rađam leševe. Neka me neko zaustavi
Od mojih prihoda se odobravaju smrti civila
Zezam se sa životom, pljujem ga, kad mi okrene leđa
Kradem mu patike, jer ja nisam bilo ko
Ja nisam kao on. Ja sam pre njega
Ali gde su moji drugovi?
U svim metropolama
U svim zemljama koje počinju na S
Ali gde su moji drugovi?
Moji drugovi umiru pre vremena
Moji drugovi izdržavaju nepravedne kazne
Moje drugove ubijaju u rudnicima
Moji drugovi ispunjavaju masovne grobnice
Moje drugove muče u koncentracionim logorima
Moji drugovi umiru od vremena
Noćne more odvode moje snove u stranu
Sanjao sam decu kako bacaju kamenje na marice
Decu opasanu eksplozivom
Decu koja se igraju žmurke ispod reflektora helikoptera
Vojnici sa plavo-belom zastavicom na mišici nanišanili su na njih automatima
Ne, ne decu, povikao sam
Deca nisu budućnost, ona su prošlost svih nas
Deca su zagađena vremenom, odgovorili su mi
Već je kasno za takve stvari
Grčka, Grčka, Grčka, kopilad, pukao sam više od vas, kopilad,
Pucanj
Pucanj
Pucanj

[Ceo prilog možete pročitati na ovoj stranici]

JAZRA HALED (1979)
preveo sa grčkog: Vladimir Bošković

Agon broj 11

Jedanaesti broj časopisa Agon u rubrici prevedena poezija predstavlja čitaocima savremenu grčku poeziju. Pored uvodnog teksta prevodioca i priređivača ove rubrike Vladimira Boškovića, koji piše o zastupljenim autorima i istovremeno skicira najmlađu generaciju grčkih pesnika, objavljujemo izbore iz poezije Dimitre Kotule, Janisa Stingasa i Jazre Haleda. U pesmama Dimitre Kotule dominira nenametljivi sentimentalizam iskazan kroz suptilni jezik, koji spaja istorijsku konotaciju sa pesničkom slikovitošću. Samo donekle je Kotulinom izrazu slična poezija Janisa Stingasa koja polazeći od, na momente hermetičnog, celanovsko-malarmeovskog lirizma praktikuje jezičku igru i nešto slobodniji asocijativni pesnički tok. Nasuprot pomenutim autorima, Jazra Haled nudi buntovnu i angažovanu poeziju transparentnog i sirovog jezika kroz koji iskazuje napetost između otuđenih iskustava imigranta sa jedne strane i ukorenjenosti u grčki jezik sa druge.

U rubrici poezija objavljujemo pesme Daneta Komljena, Borisa Kvaternika i Ivana Jasikovića. Dane Komljen je zastupljen jednim celovitim ciklusom neimenovanih, minimalističkih poetskih zapisa, koji se odlikuju izrazitom refleksivnošću. Ova poezija se na efektan način bavi motivima noći, sna, telesnosti i sećanja. U pesmama mladog hrvatskog pesnika Borisa Kvaternika dominira kolokvijalni, ispovedni pesnički glas, koji sa svesno izabrane margine progovara o egzistencijalnoj ispraznosti. U poeziji Ivana Jasikovića se ironičan i na nekim mestima retorički povišen pesnički glas prožima nešto klasičnijom slikovitošću i metaforikom.
Rubrika o poeziji ovog broja Agona donosi temat posvećen pesničkoj produkciji domaćih autora/ki mlađe generacije u 2010. godini. Uvodni tekst priređivača temata, Jelene Milinković analizira potrebu i funkciju tematskog i kritičkog pregleda poetske godine koja je za nama, kritički se osvrće na knjige analizirane prikazima koji sačinjavaju okosnicu rubrike i pokušava da izvede uopštenije zaključke o domaćoj pesničkoj sceni i položaju i međusobnom odnosu određenih poetskih paradigmi koje je sačinjavaju. Nakon uvodnog teksta, slede prikazi jedanaest pesničkih zbirki mlađih autora/ki koje su objavljene tokom prošle godine. O knjigama Ksenije Simić, Dragane Mladenović, Jelice Kiso, Andrije B. Ivanovića, Vladimira Stojnića, Uroša Kotlajića, Natalije Ž. Živković, Marije Cvetković, Bojana Savića Ostojića, Vladimira Tabaševića i Čarne Popović pišu Ivana Maksić, Bojan Samson, Jelena Milinković, Vladimir Stojnić, Bojan Savić Ostojić, Nikola Živanović, Sonja Jankov, Marko Stojkić, Vladimir Vukomanović i Marjan Čakarević. Prilikom utvrđivanja redosleda objavljenih prikaza, priređivač se vodio hronološkim principom koji za osnov uzima godine starosti autora/ki knjiga, počev od najstarijeg ka najmlađem. Temat se okončava apendiksom koji obuhvata izbore pesama iz svake prikazane knjige. Uredništvo koristi ovu priliku da se zahvali na uspešnoj saradnji autorima prikaza, a naročito Bojanu Samsonu koji je za Agon pisao o dve pesničke knjige.

Uživajte u čitanju!

Vladimir Stojnić

Ivan Rastegorac

Iz poslednje knjige nedavnog preminulog pesnika Ivana Rastegorca (Glava, Istočnik, 2010) donosimo nekoliko mišoovsko-ponžovsko-rastegoračkih prozaida.

DAN VELIKIH PADOVA

I ja sam ovlašćen da umaram i da bivam umoren. I moje telo je ovlašćeno da pada. Padanje koje upražnjavam kazna je koja sasvim nepredvidivo sustiže odabrane, svladava prokazane.

Padao sam na Poljake nepravilno raspoređene u gradu Parizu. Trčali su u cik-cak po avenijama, sklanjali se u trku ispod nadstrešnica, ali ja sam ipak treskao na njih iznebuha. Strugnuli bi začas u bistro kod "Dalije", no i tu bih pikirao za njihov sto zanet svojim poslanstvom čoveka koji narušava spokojstvo Poljaka, čoveka koji neminovno pada, ali koji (u letu) ume nepogrešivo da odabere tačku svoga strmoglavog glavoseka. Dok sam padao, poput torzoa slikara De Kirika, od mene su se odvajale dve moje ruke – desna koja je držala velikog ktitora Adamusa i leva sa detetom Aleksandrom, još u pelenama. Padao sam čelom sekući smeh poljskih velmoža.

Padao sam na Francuze, mada vrlo retko. Skrivali su se, lopuže, po uličnim pisoarima crveno obeleženim na mojoj karti Velikih padova. Tiskalo se unutra po nekoliko njih odjednom. Naravno, mokrili su i u gaće, oni, Francuzi, mada im svakako nije bilo do toga. Neka su se neki i spasli, važno je da nikada neće izbrisati iz sećanja taj dan, Dan velikih padova.

Toga dana padoh na beretku Joana Flore, na pleća Miljurka Vukadinovića.

Još nešto, padao sam na Arape u hodnicima metroa. Tražio sam mesta gde oni spavaju priljubljeni jedni uz druge, drhteći od večite zime straha, prebacivši jedni drugima ruku preko ramena kao prava arapska braća. Tresnuo bih u grupu usnulih Arapa kao ručna bomba, raščišćavajući smesta krug od pet-šest metara u prečniku.

Dugo sam osmatrao mala stvorenja na pločnicima, tražeći među njima kakvog temeljnog Španjolca. No kada mi se na trgu kod Opere učinilo da sam otkrio jednog, padoh na nekog prilično razdraženog psa sa kapicoma na glavi, po prilici nemačkog ovčara već u poznim godinama. Izvinih se velečasnom zbog trenutnog nedostatka njuha za žrtvu, pa se opet vinuh nazad u visinu.

Tamo gde sam ja pao ostala je rupa u gradu Parizu. Izvolite ih obići. Označene su tablicama s natpisom: Nezaceljene rane iz Dana velikih padova.

BIĆE U TUBI

Zagonetnost. Zatvorenost. Unutrašnji monolog. Dolazi kornjača – biće u tubi. Kako se otvara i zatvara! I kako je dirljiva. Zapravo, jedan mišić – cela je kornjača. Jedan prozor i jedna vrata. Nema izlaza. Nema pokućstva. Tu se stanuje za života i posle smrti.

Greh je oskrnaviti grob. Greh je oskrnaviti kornjaču.

Kornjača dolazi iz sveta nesvesnog, ali kada? Kad mi to udesimo.

Vi ne postojite. Odlazite! – kaže nam kornjača.

KOŠULJA

Košulja je najbliža srcu. Ona ima otvor za glavu. Jedino je košulja bliska srcu, jedino ona ima otvor koji podrazumeva glavu.

Košulja je tananija od kože. Kada šušti i umiljava se, nikada ne oponaša nežnost.

Na košulji ima otvor za glavu. Jedino je košulja bliska srcu, jedino ona ima otvor koji podrazumeva glavu.

Ugalj se zgusne na košulji, noću. Ugljenisana, košulja se kruni i peruta. Ako je navlačite preko glave, iznenada se procepi i suoči vas sa kobnom svetlošću.

Svetlost jutra kroz procep na okovratniku seče kao giljotina.

Ivan Rastegorac (1940–2010)

Glava, izbor autora i Bojane Stojanović-Pantović, Društvo Istočnik, 2010.

str. 77-79, 90.

Jelica Kiso

RODOSLOVI

Rodoslovije. Venac od ljudi-cvetova.
Ime u smrti: utopljenik, a nečije dete, otvoreno kolo kao otvoren
tekst,
rodbinska veza sa neiskazanim.
Prava, stroj i poredak.
Da li se odričem aristokratizma krvi i rođenja,
ako prihvatim aristokratizam vrline ili idola?
Odvažnost savlađuje teskobu i strah;
upitanost nalazi reč, srednju.
Teturanje po toposu plovljenja i, možda, stizanja u luku.
Formalistički niz i osa. To je sfera umetničkog stabla,
tradicionalno zaveštanje krvlju, kodom i vezama.
Rodoslov je sudbinski ishod da će kraljević obljubiti majku
ljubavlju nepomućene strasti.
Nije li Edip okosnica sudbine, izvitoperen dramski kontekst,
denotacija slučaja i neminovnosti,
zgode i preuzvišenog neznanja, ljupka varka? Ubistveno!
Jer, bez objašnjenja. Kao da je mušica popila suvišak mastila.
Kakva je univerzalnost dostojna idealno-renesansnog lika,
i od čega su ključevi dati duhovnom ocu?
Čija vrata otvaraju očišćenje od gatalica, vračeva i crnih ogledala?
Poziv trube na oslobođenje, na poginuće;
javiće se oni koji prepoznaju svoj zvuk, jer truba svira samo njihovo
ime.
Čovek je smešten u pitanja, u tesan prostor neodgonetljivosti.
Tuga se ispreda oko tog drveta, kalemljena neznancima i bezimenima.
Rodoslovije. Kad Avraam rodi Isaaka,
kad ženu rodiše koja izrodi zrenje života -
taj put do usamljenika, pojedinca, naučnika.
Rod kad slovi iz čamotinje, iz daljine upravo jednog Srednjeg veka,
u stvari, iz svih srednjih vekova čije molitve samo menjaju bogove,
i čija se vodilja kreće tu negde oko zemlje kao "majka suza".
Kada bičem teraju znanje, i kad znanje posvetiše, pa ga slave.
"Čini što ti se ushte" je maksima; tamo je raskoš tkanja,
igre, brzalice, ulični krici, "kupatila na tri sprata"...
Predak je isti, i jednih i drugih, ustoličen kraj Isusa, možda Jov.
Predak je potomak, i natrag.

Jelica Kiso (1979)
iz knjige Crna sreća (SKC Kragujevac, 2010)

Charles Simic

Obimna knjiga izabranih pesama Čarlsa Simića, Iščekujući presudu (Arhipelag, Beograd, 2010) obuhvata izbor iz 17 pesničkih knjiga ovog autora koje su objavljene u vremenskom rasponu od 1971. godine do 2010. godine. Pesme koje se nalaze u ovoj knjizi prevodili su David Albahari i Raša Livada, Milan Đorđević, Ljiljana Đurđić, Marija Knežević, Vladimir Kopicl, Ivan V. Lalić, Milorad Pavić, Vasa Pavić, Vojislav Pejović, Vladimir Pištalo, Raša Popov i autor. Autor pogovora je Gojko Božović.

EMILINA TEMA

Moja draga stabla drveća, vas više ne prepoznajem
U ovoj zimskoj svetlosti.
Podsetila ste me na nešto bez čega mogu da nastavim:
Ovaj svet je star, uvek je bio star,
Ovoga popodneva nema ničeg novog u njemu.
Ova bašta mogla bi da bude zakatančeni prozor
Zalagaonice koju sam proučavao
Zajedno sa svakim njenim predmetom prekrivenim prašinom.

Svaka od mojih misli bila je napisana
Od strane anonimnih autora. Zadrhtala bih svaki put
Kad bi udarali po tipkama pisaće mašine obavijenim paučinom.
Srećom, mrak je danas brzo pao.
Ubrzo su komšije palile lišće
A možda i nešto drugih stvari.
Kasnije, video sam kako im deca jure oko vatre,
Lica im demonska u njenim plamenovima.

Čarls Simić (1938)
sa engleskog preveo Milan Đorđević

iz knjige Šetnja s crnom mačkom, 1996.


MRMLJANJE MOŽDA, ILI PEVUŠENJE

Požudno čitam klasike
U musavom malom industrijskom mestu,
A vreme duše okreće se
Gorčini. Mozak mi je, čini se,

Sagradio Dedal, pa sam bio
Izgubljen beznadno na ulazu
U zbrku, dok sam kašikom jeo
Doručak iz posude sa žitaricama

U društvu noćnih čuvara,
Propalih srednjoškolaca što pomišljaju
Na karijeru u vojsci. Bogovi su
Ličili na vlasuljare mrtvih

Ljubavnika. Prisilio sam se da naučim
Njihova imena, pa da preimenujem
Sve moje susede, čak i one ružne
Koji grizu loše cigare.

Popodneva sam gluvario sa nekom ženom
Negde među spuštenim zavesama.
Karali smo se goli, vodili
Ljubav četvoronoške. Želeo sam da neki se

Herodot za čas priseti nas,
Pre nego što opiše one visoke i moćne
Kako večeraju jezike slavuja
Chez Gorgona, onih pomodnih.

Čarls Simić (1938)
sa engleskog preveo Ivan V. Lalić

iz knjige Beskrajna tuga, 1986.