Danijel Dragojević

NEDJELJA

Feudalna dušo. Ovdje si, i malo dalje.

Vidimo te i znamo. Nekada ti zavidimo

a nekada ne. Ipak, uglavnom da, i sve više.

Dva mjesta dobitak su i za vjetar. Tako i ti,

ako nešto izgubiš ovdje, žuriš i to nađeš tamo.

Gledali smo te nedjeljom. Potrebno je mnogo sreće

biti sunce. Visoke su uši za sovin dobar dan.

Da si ga slijedila noću ne bi ga našla,

zaboravljala bi ga i zaboravila. Daj, nepostojeća,

budi uz nas, uvijek ćeš ionako odlaziti.

Papiri lete, krunu misli nose, zatvorenim

očima osvojila si kulu i zaplakala, 

kako je bilo pisano.

Danijel Dragojević

(28. januar 1934 - 19. februar 2024)

Žamor

Anri Kale: OFRLJE KROZ ITALIJU (preveo Bojan Savić Ostojić, Službeni glasnik, 2023)

 

Predveče, lastavice su iznad trga pravile bezbrojne piruete. Draže su mi lastavičje trke od trka pasa. Letele su tako brzo, tako hitro jedna za drugom da sam bio uveren da se neko, bogzna ko, zabavlja time što povlači telegrafske kablove kroz procep na kapcima.

Fijakeri i taksiji stalno su čekali u blizini obeliska. Sećam se da su, čim je počeo kratkotrajan jak pljusak, kočijaši istovremeno otvorili svoje velike crne kišobrane, što je momentalno ražalostilo trg.

Gotovo trčećim korakom prešli smo Trg Svetog Marka. Shodno tome, o katedrali i ostalom mogao bih da iznesem samo usputni sud. Nosim neodređenu, mutnu impresiju skupine kula, stubova, arkada, piramida i kupola... Ali ni tu ne bih mogao da garantujem da Gvardi i kanaleto nisu postavili nekakav dekor sa optičkom varkom koji mi je preprečio pogled.

U svom Geografskom priručniku, Malt-Bren je napisao da su četiri pozlaćena bronzana konja, doneta iz Atine, koji se nalaze iznad portala (avaj, nisam ih primetio), dugo bila izložena na Trgu Karusel u Parizu. Ala su se ti bronzani konji naputovali.

Tu je i neki kafe, verovatno Florijan, ako je verovati mom bedekeru. Strašno bi mi prijalo da budem okružen najznamenitijim Venecijancima.

Ali u to doba se na trgu nalazio samo jedan odocneli golub.

Usputnost je glavna odlika Kaleove knjige Ofrlje kroz Italiju, originalno objavljene 1950. Ona nam ne daje ništa od onoga što od takve posete očekujemo. Dok Malaparte u Koži politički iščitava mučnu italijansku svakodnevicu nakon oslobođenja, Kalea zanima vanvremena svakodnevica: konjske i pseće trke, buvljaci, kupleraji. Modernost Anrija Kalea počiva upravo na tome što je prihvatio ulogu pisca koji se prema istorijskim temama odnosi nemarno, pa i snishodljivo. Bilo bi na osnovu toga pogrešno zaključiti da je protrčao kroz epohu i kroz Italiju. Samo je, u moru poznatog i kodiranog, skrenuo pažnju na ono što većina njegovih savremenika, zauzeta drugim fokusima, nije umela da vidi.

Bojan Savić Ostojić

iz pogovora

Anri Kale

OFRLJE KROZ ITALIJU

(L'Italie à la paresseuse)

preveo Bojan Savić Ostojić

Službeni glasnik, 2023

edicija Saputnici

ISBN 978-86-519-2802-7

Robert Walser

Danas se navršava tačno 67 godina otkako je umro Robert Valzer.

ANĐEO

Anđeo postupa pravilno kad čeka da mu se saopšti da je potreban. To ponekad traje duže nego što on zamišlja, uostalom, potrebno je da se strpi, ne bi bilo dobro da umisli da je nezamenljiv. Ne bih želeo da budem u koži onoga koga sam pretvorio u anđela. Pretvorio sam ga u božanstvo da ga više nigde ne bih sreo, da bi bio nepromenljiv kao slika, da bih uvek mogao da pogledam u njegovom pravcu, zavisno od svojih potreba i prohteva, i da mi pogled na njega ulije snagu. Gotovo da mi ga je žao, on je mislio da sam radoznao, da trčim za njim, a ja ga u stvari maltene imam u džepu ili ga pak prinosim čelu kao maramicu. Više ne odlazim k njemu, njegova vrednost me okružuje, vidim sebe kako naprosto blistam od njegove svetlosti. Ko je umeo da pruži, bio je vičan i uzimanju. I jednom i drugom treba se učiti. On je nastao iz sažaljenja, ali može se desiti da se i ja, koji ga dozivam, zapravo iigram sa njim. On sumnja, strah ga je. Ja čas verujem, čas ne verujem, a on je prinuđen da podnosi to, veselnik.

Robert Walser (1878-1956)

Iz zbirke Die Rose (1925), poslednje objavljene za Valzerovog života.

Ilustracija: iz Valzerovih Mikrograma 

(izvor: mikrogramme.de)

uz pomoć francuskog prevoda 

(La Rose, Gallimard, 1987, prev. Bernard Lortholary) 

preveo Bojan Savić Ostojić

Bojan Savić Ostojić : NICHTS GEHÖRT NIEMANDEM (Ništa nije ničije), ETA Verlag, Berlin, 2023, prevela Maša Dabić

Izdavačka kuća ETA Verlag iz Berlina, u saradnji sa Kontrast izdavaštvom, uskoro objavljuje nemačko izdanje romana Bojana Savića Ostojića Ništa nije ničije (Kontrast, 2020). Pod naslovom Nichts gehört niemandem prevela ga je Maša Dabić, austrijska prevoditeljka i autorka.

Prvo predstavljanje prevod će imati na predstojećem Sajmu knjiga u Beču, 9. novembra 2023. U predstavljanju, koje zajedno sa Sajmom organizuje Udruženje prevodilaca Austrije (IG Übersetzerin:nnen/Übersetzer) i Traduki, učestvovaće Nađa Gresing, Maša Dabić i autor, a odlomke će čitati glumac Nikolaus Kinski.

Više o događaju (nemački):

https://www.buchwien.at/programm/nichts-gehoert-niemandem-nista-nije-nicije/

Sajt izdavača:

https://www.eta-verlag.de/

O knjizi:

https://jurodivi.blogspot.com/2020/11/bojan-savic-ostojic-nista-nije-nicije.html

Bojan Savić Ostojić

Nichts gehört niemandem

prevela sa srpskog: Maša Dabić

eta Verlag, Berlin/Kontrast, Beograd, 2023.

Likovna urednica: Dragana Nikolić

Natali Kentan: ZAPAŽANJA (preveo Bojan Savić Ostojić, Kontrast, 2023)

 

Dok danas čitam Zapažanja, ne pogađa me njihova dimenzija „svakodnevne poezije“, iako je knjiga doživela pre svega takva čitanja. Neki su u to vreme u njoj videli specifično žensku poeziju, vezanu za običan život — grubo govoreći, poeziju žena koje sređuju kuću i nokte. Kritika ih je tada smestila negde između Ponža i Pereka, što nije netačno. Ali književna ambicija ovih rečenica u izvornom obliku gotovo je ravna nuli. Napisala sam ih da bih zabavila prijatelje i uvek ih, na neki način, prati izvesna pošalica. 

Početak je devedesetih i ja još nisam svesna hoću li nastaviti da pišem. Krećem se, peške ili u kolima, i na komadima papira, prospektima i kartama za metro beležim ono što mi padne na pamet i što me zasmeje. Da me prijatelji, Kristof Tarkos i naročito Stefan Berar, nisu nagovorili da ove prve pokuse pošaljem časopisima i izdavačima, možda bi sve ostalo na tome — pa šta? Ja po vokaciji nisam ni pesnikinja ni žena. Prosto sam tu, u pisanju, našla način da učinim život zanimljivijim i uzbudljivijim.

Natali Kentan

iz predgovora za srpsko izdanje

Natali Kentan opaža i piše onako kako Natali Kentan opaža i piše. Očitosti su belodane. Svakome se daju, shodno tome svako može da ih vidi, a kad ih već svako vidi, izgleda da ih više niko ne primećuje. Posmatrati na način na koji to čini Natali Kentan znači biti u stalnoj pozornosti, ne previđati i, najzad, ne tretirati naivno logiku stvarnosti i sva ona sistemska ponavljanja na kojima se stvarnost temelji. Primećeno, u prvu ruku samim tim što je primećeno, raskida sa automatizmom, izuzima se iz doslovnosti i tako postaje bespovratno očuđeno i neponovljivo: pravo opažajno otkriće. Trebalo bi ga još „samo“ prikladno pribeležiti a da se ne preobraze delikatna čistota zapažanja i humorna jednostavnost koja iz nje proističe. Zato Natali Kentan ne opaža i ne piše kao svako, nego baš onako kako Natali Kentan treba i mora da opaža i piše.

Momčilo Žunić

Zapažanja Natali Kentan su knjiga temeljne neusamljenosti, gde je svet uistinu dom. Odomaćivanje nije isto što i pripitomljavanje, ali obitavalište nam se može otvoriti samo ako se mi otvorimo njemu. Upravo su na tom odnosu Zapažanja zasnovana: na autorskom biću koje ne beži od sagovorništva sa svetom kroz kristalizaciju utisaka. Uspostavivši neizrečeni sporazum sa neposrednim životnim prostorom, uz otklon od metafizike i pouke, Kentan lucidno, precizno i duhovito uprizoruje ono što je toliko blisko i svakodnevno da stalno izmiče. Okruženje tako postaje scena za promišljanje o neobičnosti običnosti, za lov na neeksplozivne epifanije i naizgled sitne darove percepcije koji nagrađuju sve tragaoce za tihim, suštinskim, pa i preobražujućim prepoznavanjima.

Uroš Đurković

Nakon prve dve knjige, objavljene 1997, Remarques (Zapažanja) i Chaussure (Cipela), Natali Kentan (Nathalie Quintane, 1964) postaće jedna od vodećih autorki antipoetske orijentacije u toku devedesetih godina. Naredne knjige istaći će njenu želju da se suoči i sa kompleksnijim književnim formama (Jeanne Darc, Début, Formage), da se okuša i u esejističkom pisanju (Ultra-Proust, Tomates), ali i potrebu da na veoma angažovan način progovori o savremenoj pedagogiji i stanju školskog sistema u Francuskoj (Les enfants vont bien, Un hamster à l’école). Ludičko-satirični princip od početka je konstanta u njenom stvaralaštvu, što potvrđuje i upravo objavljen roman, Tout va bien se passer (Sve će dobro proći, P. O. L.). Autorka živi i radi u Dinju, a ostatak biografije dopunimo njenim rečima: „Zovem se Natali Kentan. Nisam promenila datum rođenja. I dalje živim na istom mestu. Malobrojna sam ali odlučna.“

Bojan Savić Ostojić

pročitajte odlomak iz knjige Cipela (Agon br. 8, 2010)

Natali Kentan

ZAPAŽANJA

Kontrast, 2023.

https://kontrastizdavastvo.rs/knjige/autori/autor-natali-kentan-647

BRIŽIT ŽIRO: Živeti brzo (preveo Bojan Savić Ostojić, Akademska knjiga, 2023)

 

Brižit Žiro se u ovoj pripovesti vraća na okolnosti tragičnog gubitka svog muža Kloda, nastradalog u saobraćajnom udesu dvadeset godina ranije. U ovom iscrpnom svođenju računa, ono što drži čitaočevu pažnju nije njegov karakter intimne ispovesti već njegova struktura, zasnovana na popisu okolnosti koje su prethodile nesreći. Dok se nižu irealni kondicionali - "šta bi bilo da je bilo" - koji u ovu autobiografsku pripovest unose malo fikcije, čitalac stiče utisak da se najavljena smrt možda neće dogoditi. Ili da će se barem na neko vreme odgoditi. 

Živeti brzo je nagrađeno Gonkurovom nagradom za 2022.

(Bojan Savić Ostojić)

Bilo mi je trideset šest godina i išla sam kod roditelja da pratim pomračenje.

Moj otac se pojavio iza kapije, grozničav, reagujući na zvuk „pežoa 106“, pogledao je u sat i počeo da me požuruje. Ne dolazi u obzir da popijem kafu ili da se bacim u fotelju. Ne dolazi u obzir da se pitamo za zdravlje (to nam ionako nikad nije išlo). Pružio mi je naočare koje je predvideo za sve troje, dobio ih je kao pretplatnik lista Progrès, i naterao nas da stojimo na terasi, majka s jedne, a ja s druge strane. Izgledali smo kao na slikama Edvarda Hopera, likovi skamenjeni u pejzažu, pomalo kruti i uštogljeni, koji čekaju da počne predstava. Još od udesa nisam pogledala ka horizontu, užasnuta lepotom koja mi je postala nedostupna (moja rođaka me je u julu odvela u Živerni da se malo povratim, pokušala sam da se divim lokvanjima i sličnim stvarima, još sam bila u jeku poricanja, svet sam gledala kao da se među nama nalazi staklo, bio je to početak dugog putovanja u kojem ću imati utisak da putujem sedeći pored sebe same).

Komšije su se smestile u svoju baštu i javile se mojim roditeljima. Lastavica je naglo pikirala, a potom iščezla. Pas je zalajao, a zatim počeo sve slabije da kevće. Sve se utišalo. Sve je bilo teško i uznemirujuće. Toplota terase počela je da se povlači, a senka da nadire, osetila sam kako se toplo pretvara u hladno, kao da mi se krv povlači iz vena i iz celog tela.

LUDVIG HOL: Beleške ili O pomirenju bez žurbe (feljton Tefteri: Polja 541, 2023, prev. Relja Dražić, prir. Bojan Savić Ostojić)

Iako se njegove Beleške ili O pomirenju bez žurbe mogu uporediti sa Valerijevim Sveskama, Ludvig Hol je nepoznat i među germanistima. Rođen 1904. u Netštalu (kanton Glaris), Hol je pisao čitavog života, ali najveći deo njegovog opusa objavljen je posthumno. Sa dvadeset godina je pobegao iz Švajcarske i potucao se po Francuskoj, Austriji i Holandiji, živeći samo od retkih subvencija švajcarskog književnog društva i pomoći prijatelja. Njegove najstarije beleške datiraju iz 1926. za vreme boravka u Parizu, ali o njihovom skupljanju i pretvaranju u knjigu Hol prvi put počinje da razmišlja u Hagu, početkom tridesetih godina. U periodu između 1934. i 1936, „u stanju krajnjeg duhovnog očajanja“, kako piše u predgovoru, počinje da ih organizuje. Godine 1937, vraća se u Švajcarsku, ali ne u rodni kanton već u Ženevu, gde će, sređujući beleške, praktično boraviti do smrti.

Nakon prvog toma objavljenog 1944 u Cirihu, tek sedamdesetih godina, zahvaljujući interesovanju urednika Zigfrida Unzelda, Zurkamp počinje da objavljuje Beleške u nastavcima, i to poglavlje po knjizi. Godine 1975. objavljuje pripovest Uspinjanje (Berfgahrt) koju je pisao proteklih pedeset godina. Tri godine kasnije dobija nagradu Robert Valzer, a 1980. Petrarkinu nagradu; kako je već star, u njegovo ime nagrade će primiti Adolf Mušg i Peter Handke. Ludvig Hol će umreti 1980, nekoliko meseci pre nego što mu Zurkamp ostvari san i objavi celokupne Beleške u jednom tomu.

„Hol odlučuje da spontane i provizorne zapise“, kako piše Ana Štisi, „proglasi konačnim proizvodom.“ Poput Kolridža, Žubera i Valerija, i Hol je svoje sveske najpre koncipirao kao „predah od književnosti“. PA posvećivanju ovoj formi posebno kumuje Lihtenberg, koga neumorno iščitava i komentariše duž cele knjige.

Jednom čoveku su dali površinu odavde do... (razdaljina koju niko ne može sagledati) i naložili mu da na njoj naslika sliku.

Rekao je da je toliko jak da jednom rukom može da polomi drugu.

On se ne muči da shvati ono što je teško, već ono jednostavno.

Moram da pecam kad ima ribe — a ne kad mi ti daš vremena za to, kad sam sebi dam vremena za to, itd.

Četkao je i negovao svoju skromnost svaki dan i tako ju je utovio... da je svojim sjajem nadmašila svaku gordost.

Strašno je šta mi sve ne vidimo.

Uočena skupina flaša — koje se ni po čemu ne ističu —; dim se dizao kroz njih, tačnije kroz njihove grliće; predano sam posmatrao to dizanje tankog dima jer mi se činilo izvanredno, bogato, čudesno. I najednom (uvek najednom, to ne može biti slučajno) shvatio sam da taj dim, po svoj prilici, većina ljudi ne bi videla — ni ja ga ranije ne bih video, ili bih samo, postavši ga svestan, rekao „da, dim“ i ne bih ga video — i razumeo kako se sve odvija u jednoj naročitoj tački koja predstavlja stožer svesti...

Potpuno mi je jasno da nema Boga.

Ali postoji svet, to je već dovoljno začuđujuće.

Nema većeg čuda od tačno pogođene reči.

Radost uopšte nije prirodno zbivanje već ljudski proizvod: najteži i najveći.

Najednom otkrivam: mrzim krug. — Spirala nije krug. — Čini mi se da je krug laž.

iz rukopisa Beležaka
(C) Archives littéraires suisses

Ludwig Hohl (1904-1980)

Beleške ili O pomirenju bez žurbe

izabrao Bojan Savić Ostojić

s nemačkog preveo Relja Dražić

Polja, 541, maj-jun 2023.