Petokraka

vujica rešin tucić 

prostak u noći 

književna zajednica novi sad 

1979

Slađana Šimrak: POZAMANTERIJA (Prisustva, 2018)

Nedavno je, u okviru edicije Prisustva, u izdanju Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, objavljena nova knjiga Slađane Šimrak, Pozamanterija.
(Rukopis je ovog proleća dobio nagradu "Novica Tadić".)

Zavežljaj 

Na toplokrvnom autoputu slušam pesmu koja se može slušati 
samo direktno implantirana u uvo, uz prozor autobusa, nikako 
ka sredini. 

Nije više važno ni kroz koju državu se ide, 
svuda me dočekuju isti prozori. 
Neka mesta su stvorena da se kroz njih samo prođe. 

Autobus se u Miluzu zaustavio ispred jedne 
osvetljene sobe. 
Moji saputnici su spavali i nisu videli 
kako je svaka haljina na raspolaganju te večeri 
bila potpuno pogrešna. 

Da li bi uopšte razumeli jedan takav savršen 
Lirski 
Zlatni ćef? 



Vreme

Nešto u vazduhu nagoveštava pucanj: 
oštar vazduh 
i slet na pogrešnu granu. 

Raskrsnica Njegoševe i Svetozara Markovića 
je skoro prazna: 
ispred se lopata sneg, 
a iza neko, a tačno znam ko, govori: "Imaš dvesta dinara"? 
glasom tihim kao izdisaj. 
Dođavola, 
koja strana će nestati prva? 

Pucanj je nepotkupljiv i 
nije tu da bi se čačkao, već 
da bi se ostavio na miru. 

(Kao i smrt. 
Ostavi smrt na miru. 
Ostavi je da živi kako hoće. 
Ništa dobro se ne dešava posle dva noću 
i posle diranja u smrt.) 

(C) Slađana Šimrak 

Pozamanterija 

2018.

Izabrane pesme En Sekston

TI, DOKTORE MARTINE

Ti, doktore Martine, šetaš

od doručka do ludila. Kasni je avgust,

brzam kroz antiseptički tunel

gde mrtvi u pokretu i dalje govore

o kostima koje pritiskaju pod ubod

leka. A ja sam kraljica ovog letnjeg hotela

ili pčela što se smeje na stabljici

smrti. Stojimo u isprekidanim

kolonama, čekamo da otključaju

vrata i prebroje nas na smrznutoj kapiji

večere. Izgovara se lozinka

i mi se krećemo ka umaku u našim

spavaćicama osmeha. Žvaćemo

u redovima, tanjiri nam škripe i cvile

kao kreda u školi. Nema noževa

kojima bi se preseklo grlo. Ja pravim

mokasine celo jutro. Najpre su mi ruke

prazne, odrešene od onih

za koje su radile. Sada učim

da ih povratim, svaki ljutiti zahtevni prst,

krpim ono što će drugi pokidati

sutra. Naravno da te volim;

naginješ se nad plastičnim nebom,

bog si našeg bloka, princ svih lisica.

Džek je nosio nove slomljene krunice.

Tvoje treće oko se kreće

među nama i osvetljava zasebne boksove

u kojima spavamo ili plačemo.

Kakva smo velika deca

ovde. U svakom pogledu izrastam najviša

u najboljem odeljenju. Tvoj su posao ljudi,

svraćaš u ludnicu, proročko

oko u našem skrovištu. Doziva te razglas

iz hodnika. Kriviš se od potezanja

lisičje dece što posrću

kao bujice života pod mrazom.

A mi smo magija što sama sa sobom priča,

bučna i usamljena. Ja sam kraljica svih svojih

zaboravljenih grehova. Jesam li još uvek izgubljena?

Nekad sam bila lepa. Sada sam samo ja,

prebrojavam tu i tamo redove mokasina

što čekaju na nemoj polici.

MOM LJUBAVNIKU, ŠTO SE VRAĆA ŽENI

Ona je sva tamo.

Brižljivo rastopljena za tebe

i izbačena iz tvog detinjstva,

iz tvojih stotinu omiljenih klikera.

Oduvek je bila tamo, dragi.

Ona je, u stvari, izvanredna.

Vatromet usred sumornog februara,

stvarna kao lonac od kovanog gvožđa.

Budimo realni, ja sam bila trenutna.

Luksuz. Svetlocrvena jedrilica u luci.

Kosa mi se vijori kao dim sa prozora automobila.

Malene školjke van sezone.

Ona je više od toga. Ona je nešto što moraš imati,

uzgajala te da izrasteš praktičan i tropski.

To nije eksperiment. Sva je skladna.

Stara se za vesla i vezuje ih za čamac,

stavila je poljsko cveće na prozor tokom doručka,

po podne sedela za grnčarskim točkom,

poslala troje dece ispod meseca,

tri heruvima što je naslikao Mikelanđelo,

sve je to radila raširenih nogu,

tokom užasnih meseci u kapeli.

Ako pogledaš gore, deca su tamo

kao nežni baloni što miruju na tavanici.

Svako je odvodila niz hodnik

nakon večere, njihove glave krišom pognute,

dve noge protestuju, licem u lice,

lice joj se zajapurilo od pesme i njihovog malenog sna.

Ja ti vraćam srce.

Dajem ti dozvolu –

za fitilj u njoj, što besno

kuca po prašini, za kučku u njoj,

da pokopaš njene rane –

da žive pokopaš njene male crvene rane –

za baklju što bledunjavo treperi pod njenim rebrima,

za pijanog mornara što čeka u njenom preostalom pulsu,

za majčino koleno, za čarape,

za podvezice, za poziv –

taj čudni poziv

kad ćeš joj se ukopati u ruke i grudi

i trzati narandžastu vrpcu u njenoj kosi

i odazvaćeš se pozivu, tom čudnom pozivu.

Ona je tako ogoljena i jedinstvena.

Vrhunac je tebe i tvojih snova.

Penji se na nju kao na spomenik, korak po korak.

Ona je čvrsta.

A ja, ja sam akvarel.

Ispiram se.

REČI

Pripazi na reči,

čak i na one čudesne.

Jer oko njih se najviše trudimo,

ponekad se roje kao insekti,

a ne ostavljaju ubod već poljubac.

Mogu biti dobre koliko i prsti.

Mogu biti pouzdane koliko i kamen

na koji natakneš zadnjicu.

Ali mogu biti i bele rade i modrice.

Pa ipak zaljubljena sam u reči.

One su golubice što padaju sa visina.

Šest svetih pomorandži u mom krilu.

Drveće su, noge leta,

i sunce, njegovo strastveno lice.

Pa ipak često me iznevere.

Toliko toga želim da kažem,

toliko priča, slika, izreka itd.

Ali reči nisu dovoljno dobre,

one pogrešne me ljube.

Ponekad letim kao orao

ali sa krilima carića.

Ali trudim se da vodim računa

i budem nežna sa njima.

Sa rečima i jajima mora se oprezno.

Jednom kad se slome nemoguće ih je

popraviti.

En Sekston

(Anne Sexton, 1928-1974)

sa engleskog preveo Vladimir Stojnić

iz knjige: En Sekston, Novembar tela i kalendara – izabrane pesme (Kulturni centar Novog Sada, Kontrast izdavaštvo, Novi Sad – Beograd, 2018)

iz pogovora:

Kroz opus En Sekston pratimo pojave, u rasponu od emancipacije žena, feminizma i kulturnih revolucija, pa sve do psihoanalize, konzumerizma, famozne otuđenosti savremenog čoveka i iznošenja privatnog života u javnost. Od skromne i slabo obrazovane domaćice iz konzervativne sredine, ona je postala poetski meteor u svetu modernističke poezije, ostvarila je uspeh u tom svetu, dekonstruišući pri tom i njega i sebe. Potom je postala ekscentrična pop zvezda, da bi izmučena psihičkim problemima i zavisnostima okončala život patetičnim samoubistvom. Nije li ovaj životni put tek otelotvorenje stereotipnog američkog sna, sna miliona ljudi koji se može sažeti u maksimi: iz blata do zvezda (i nazad)? I upravo taj populistički kvalitet omogućava identifikaciju publike sa njenim stvaralaštvom. U srži svega su dirljiva i neizbrisiva uverenja da svi imamo šansu za uspeh i da smo ekskluzivni vlasnici sopstvenih sudbina, ma kako bolne ili tragične one bile.

Vladimir Stojnić

Čitanje Punkta u Studentskom gradu — Bloomsday, 16. jun 2018.

subota, 16. jun 2018. 

Bloomsday

Dom kulture Studentski grad, Klub Magistrala

19 časova

Bojan Savić Ostojić 

Celovečernje čitanje Punkta

i razgovor sa slušaocima

 

Nina Todorović
ATLAS DEONICA 01

D., glavni junak ove povesti s nogu, u jednoj rečenici rekonstruiše svoju šetnju bez cilja između vračarskih punktova, glasom opsesivno-kompulzivnog naratora iscrpno popisujući detalje nepredvidivog lutanja u potrazi za sveskom i hemijskom, mapirajući i tempirajući sva zastajkivanja, dvoumljenja i vraćanja, i dok nastoji da, što preciznije i u jednom dahu, u prisećanju ocrta neponovljive, naizgled nesuvisle putanje koje je upravo koracima opisao, u isto vreme, pripovedački svesno, uporno odlaže da prekine svoju mušičavu deonicu — to jest da stavi tačku.

Pre Punkta (Metella-Xenia, 2017) Bojan Savić Ostojić objavio je šest knjiga poezije, eseja i proznih zapisa, među kojima su Podli podli psalmi (2016), Jeretički dativ (2014), Aleatorij (2013) i Stereorama (2013).

HODANJE BEZ CILJA u Novom Sadu — knjižara Bulevar Books, 21. maj 2018

Ponedeljak, 21. maj 2018.

Bulevar Books, Novi Sad

Bulevar Mihajla Pupina 6

19 sati

HODANJE BEZ CILJA

Bojan Savić Ostojić i Nina Todorović

D. glavni junak povesti Punkt (Metella-Xenia, 2017), u jednoj neprekinutoj rečenici rekonstruiše svoje lutanje između vračarskih punktova, koje spaja „neponovljivim, naizgled nesuvislim putanjama“. Ispisana u jednoj jedinoj rečenici, ova „povest s nogu“ glasom opsesivno-kompulzivnog naratora pokušava da popiše što više detalјa minule šetnje sa svim zastajkivanjima, oklevanjima i vraćanjima, usput promišlјajući vezu između hodanja i zaboravlјanja iz gotovo simultane optike.

Boraveći u Gracu, Nina Todorović u ciklusu radova DNEVNIK HODANJA (Graz Sessions 2015—2017) koristeći mape grada precizno ocrtava putanje svojih svakodnevnih pešačenja, koje potom preslikava u fotografije gradskih lokaliteta.

Nina Todorović

ATLAS DEONICA 01

Susret ovo dvoje šetača, koji je ukazao na podudarnosti između njihovih poetika, usmerio je i njihov dalji rad. Bojanov novi rukopis Deonice, koji nosi podnaslov "povesti s nogu", sakuplja, osim Punkta, dve povesti napisane u toku hodanja. Nina je svoj sledeći projekat, Atlas deonica 01, zasnovala na Punktu. 

Njihov susret biće povod da se progovori o hodanju bez cilja i o putanjama lutanja, ali i o tome kako se kretanje u umetnosti i književnosti može iskoristiti, ne samo kao motiv, već i kao forma stvaranja.

—

Pre Punkta, Bojan Savić Ostojić objavio je šest knjiga poezije, eseja i proznih zapisa, kao i dvadesetak prevoda s francuskog.

Nina Todorović doktorirala je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Dosad je priredila 45 samostalnih izložbi: poslednja (Journal of Walking) održana je u Gracu u Galeriji Centrum (maj 2018). Učestvovala je na više od 200 grupnih izložbi. Dobitnica je domaćih i međunarodnih nagrada.

Небојша Васовић

О ДУШИ, ОПЕТ 

Феудална душо. Овдје си, и мало даље. 

Видимо те и знамо. Некада ти завидимо 

а некада не. 

(Данијел Драгојевић, "Недјеља")

Феудална си душо 

Кад у мени видиш свој феуд 

Њиву за обрађивање 

И исто тако сурова 

Када на њиву никог не шаљеш 

Остављајући јој да се сама снађе 

Посматрајући облаке 

Јебиветре од плавог етера 

Који су твој феуд такође 

Слабо ме учиш природи власништва 

Нити ме други лако поседују 

Нити ја лако долазим до било чега 

Што би ме гледало у очи 

Са захвалношћу малог џукца 

Покупљеног на изласку из града 

Лековито је изгубити се 

Али те неко увек нађе и стави ти 

Око врата звонце цин-цин 

"Сада си мој син" 

(А кад звонце мирује, 

У тишини знаш — свој си Циганин)

из књиге Голицач табана 

Пресинг, 2018.

  

Edvard Kocbek

RUKE

Između svojih ruku sam živeo 
kao između dva razbojnika, 
nijedna od njih nije znala 
šta je smerala druga, 
levica je bila luda od srca, 
desnica pametna od spretnosti, 
jedna je uzimala, druga gubila, 
jedna se od druge krila 
obe su od svega odustajale na pola.

Dok sam danas bežao od smrti 
i padao i ustajao i padao 
i puzio po trnju i stenju 
ruke su mi bile jednako krvave. 
Razapeo sam ih kao žrtvene drške  
velikog crkvenog svećnjaka 
što se žrtvuju jednako revno. 
Vera i nevera bile su jedan plamen, 
uzdizao se visok i usijan. 

Groza, 1963

prevela Tatjana Detiček,

redigovao B S 0.