Aleksej Makušinski

U decembru 2015, iz štampe je izašla knjiga izabranih pesama Minhenski dnevnik ruskog pesnika Alekseja Makušinskog, u prevodu Svetislava Travice, koji je autor i pogovora. Makušinski je bio gost Svetskog dana poezije u organizaciji Kulturnog centra Beograda, 2014. godine. Jurodivi blog donosi tri pesme iz knjige.

***

Prozor s kojeg je Kits

gledao, umirući, na Piazza

di Spagna. Niko ne

zna o čemu je sve to, ta deca,

što galame kraj fontane,

dok sede na stepenicama

znamenitog stepeništa, taj

sedi fotograf,

što dosađuje turistima,

zvuk vode, bat koraka

sve je to eto, oduvek tu

kao taj slavuj, koji nije rođen

da umre (not born

for death) kao i ovo, u svakom

prozoru, uvek isto i ista

deca, krici, sladoled,

i taj fotograf, fontana,

prodavac suvenira.

Samo taj što gleda, ma ko

bio on, uvek je smrtan.

20. mart 2004.

Voz za Frankfurt

Sve je tako tužno, govorio bi princ Genđi, čak

i to prozračno lišće, to belo, ružičasto

rasipanje grana. Zato što mi proleće govori

o jeseni, o protoku vremena, zato što

cvetovi opadaju, a lišće vene. Monah je mislio

o tome, šta leži iza reči, koje bi on

mogao reći za utehu, koje on  potom

i nije rekao za utehu, o tome šta

iza svih reči i misli, lišća i grana

leži, ili možda, misli on, kreće se,

kao i mi primičući se, klizeći, plivajući

kroz širom otvoreni planinski prevoj, gde nizovi

drveća beže po padinama, a laki

oblak poleće iznad zvonika, i planine

nestaju u blistavoj čežnji. Automobili

nisu stizali voz, sa prozora prolaza kojim su

na kolicima već iznosili kofere, nosili torbe,

beše vidljiv grad, velike kule na sunčanom horizontu.

26. april 2005.

***

Izaći u svet. Diviti se drveću i benzinskim

pumpama, nepokretnom vremenu u statuama

i karijatidama. Živimo uvek negde, u nekom

uglu, iza ugla. U gradu koji su Francuzi

hteli zauzeti (i naravno opljačkati) u vreme

rata za špansko nasledstvo, ali nisu to uradili.

Nisu ga našli. Prošli su mimo. Beše magla, vous savez.

Ovde je takođe svet, iako krijemo ovde

kako vetar raznosi nebo, kako stojimo, diveći se.

9. februar 2004.

Aleksej Makušinski (1960)

sa ruskog preveo Svetislav Travica

iz knjige Minhenski dnevnik, V.R.T., Beograd, 2015.

Vladimir Stojnić - Reverb

U izdanju Kulturnog centra Novog Sada, u okviru edicije Džepni anagram, iz štampe je izašla knjiga pesama Vladimira Stojnića pod nazivom Reverb. Blog Jurodivi objavljuje 3 pesme iz knjige i odlomak iz pogovora Marka Stojkića.

***

Na izlasku

prolazimo kroz predgrađe,

tamo gde se kvartovi proređuju

i udaljavaju,

da bi neprimetno nestali:

grupe solitera

sve češće ispresecane

brežuljcima i zelenilom.

Kažeš:

ovo je najdalje  mesto

do koga je grad dobacio.

Na povratku sve će se ovo skupljati,

sužavati u suprotnom smeru.

Ali sada već izranjaju naselja u podnožju,

ozidane kućice, piljare, pečenjare,

gajbe, i okuke. Pa onda postrojenja,

magacini, kranovi na gradilištu.

Tako brzo se sve dogodilo.

Pejzaž odsečen prozorom na kolima,

posustajanje betona.

Radio-stanica se izgubila, i taj šum

mrtve frekvencije

traje dugo... predugo.

Postaje neophodnost,

podloga za misli,

spas.

Uskoro će napustiti kola, preplaviti

vidik: bezimena seoca, reku

kojoj se približavamo.

***

Ponekad ustanem, u sred noći,

odem do ulaznih vrata i pogledam

kroz špijunku.

U hodniku zgrade svetlo je ugašeno.

To stakleno oko više

nema funkciju. Otvara se između

dve tame: ispražnjeno,

karoserija, slepo sužavanje

na drvenoj podlozi koja

polako nestaje.

Prolaz je otvoren,

i naš stan se menja u mraku.

Mutiraju naslage građanske klase:

redovi knjiga na policama, monografije

u vitrinama, inkrustacije

i suveniri,

pejzaži iza prozora.

***

U pustinji Derveze, u Turkmenistanu,

početkom sedamdesetih

urušila se bušotina,

postrojenje za eksploataciju gasa,

i nastao je krater: širok osamdeset,

dubok dvadeset metara.

Geolozi su na dno

pobacili buktinje,

da bi ostaci metana sagoreli,

kako su verovali:

za nekoliko dana.

Ali vatra se ne gasi

više od četrdeset godina.

Fosili se još troše, grobovi prazne,

i prošlost se polako

probija iz dubine:

kroz silicijum, ohlađenu lavu,

skladišta grnčarije,

metan prenosi poruke,

zapise na nepoznatom pismu.

Kad padne noć: krater je oreol.

Izvan njega

koraci se rasipaju,

raspareni,

u tami.

Vladimir Stojnić (1980)

iz knjige Reverb (KCNS, Novi Sad, 2015)


odlomak iz pogovora:

U kritičkim prikazima knjiga Vladimira Stojnića uobičajena je napomena o tome kako nas ovaj pesnik u svakoj novoj knjizi iznenađuje potpuno različitim stilskim postupkom. Ako bi me pak neko primorao da tražim konstantu, da krenem suprotnim smerom, te da svedem Stojnićevu poeziju na jednu jedinu reč, verovatno bih upotrebio izraz: perspektivizam. Zanatski kritičar bi ovaj perspektivizam mogao predstaviti jezikom binarija, recimo kao oscilovanje: 1) između kretanja i mirovanja, 2) između čežnje za daljinom i sondaže jedne prostorne tačke, 3) između nepoverenja u jezik i osuđenosti na njega (setimo se Poziva na saučesništvo), 4) između potrage za odgovarajućim kadrom i potrebe za vremensko-prostornim izlaskom iz njega (setimo se Fotoalbuma), 5) između logike i potrebe da se raspakuje sopstveni logički aparat (setimo se Kutije), 6) te između vremenski fiksiranog trenutka i njegove istorijske potencije. Ne bih se na ovom mestu bavio ovim binarijama, mada bi zavodljiva igra njihovog detektovanja, potkrepljivanja i, konačno, njihove dekonstrukcije mogla da bude plodonosna. Ovakav pristup knjizi Reverb uskratio bi mi mogućnost da podvučem izvesne aspekte njene literarnosti, čime bih došao preblizu pozitivističke zamke da objašnjavajući prestanem da doživljavam. Zato me Reverb zanima pre svega kao kvalitativni pomeraj, ne u smislu stupanja u akciju, povratka glagolu (re-verb), već u pop-kulturnom značenju transformacije zvučnog signala, akta gaženja papučice za distorziju.“

Marko Stojkić, „Distorzija i sondaža“

Agon 32 (jul-avgust-septembar 2015)

uvodna reč

prevedena poezija

uroš prah • imigrant
pernila berglund • rasteš |oboriti
mihal kozlovski • ćaskanje 
muanis sinanović • ultimi barbarorum  

petr hruška • dnevni nespokoji

poezija

bojan marković • senzualni idol
željko janković • warszawa
goran čolakhodžić • sve za okus tišine
sofija živković • izmucati jedno veliko značenje
marija dragnić • skini se!

o poeziji 

dokumenti

pol elijar | benžamen pere 
152 poslovice prilagođene ukusu dana

prikazi

vesna barzut • povratak u poznato | nika dušanov, povratak u šarlevil

kristina špiranec • retorika iskrenosti | ana marija grbić, venerini i ostali bregovi 
aleksandra bojović • paradoksi koji to nisu | ilhan pačariz, oniričke pesme

Nova izdanja Knjižuljka: Karlo Hmeljak (Ljubavne) & Rikardo (Skica za petonožnog Aleksandera)

Knjižuljak je nedavno objavio dva nova naslova u ediciji Patenti: poemu Ljubavne slovenačkog autora Karla Hmeljaka (u prevodu Romea Mihaljevića) i zbirku pesama Skica za petonožnog Aleksandera koju potpisuje Rikardo.

•

Karlo Hmeljak, Ljubavne, preveo Romeo Mihaljević,
slovenački i hrvatski, 32 str.

Karlo Hmeljak (1983), jedriličar i pesnik, autor je knjiga Dve leti pod ničlo (2007), Ljubavne (2012) i Krčrk (2012). Jedan je od urednika časopisa IDIOT. 

Poema Ljubavne (srpskohrvatski naslov u originalu) originalno se pojavila u ediciji Mala ignorirana knjiga KUD Kentaver iz Ljubljane, koju uređuje Dejan Koban. Nakon diskurzivnih pesama iz Dve leti pod ničlo, Ljubavne donose fragmentarne, razuđene celine razbijenog iskaza u kojima je akcenat stavljen na izolovanu reč, homonimiju i muzikalnost. Ovaj postupak će dominirati u narednoj Hmeljakovoj knjizi Krčrk (2012), (koja bi se mogla prevesti kao Grčslovo) koja je sastavljena od nekoliko razuđenih poema-ciklusa sličnih Ljubavnima. Poemu je  preveo (poštenije bi bilo reći: transponovao) hrvatski pesnik Romeo Mihaljević. Izdanje je bilingvalno. Objavljivanje knjige je pomogla Trubareva fondacija Društva slovenačkih pisaca.

•

Rikardo, Skica za petonožnog Aleksandera, 

48 str.

Rikardo je pseudonim jednog od dvojice autora koji (retko) objavljuju na blogu O Rikardu. Srešćete ga i kao jednog od dva Radeka koji (jednako retko) objavljuju na portalu Bundolo. Postoji i piše ćirilicom.

Knjiga Skica za petonožnog Aleksandera okuplja izbor iz Rikardovih pesama objavljivanih na ovim blogovima i časopisu Agon. Brojni, sa svih strana pokupljeni iskazi koji čine ovu knjigu, recikliraju svakodnevni jezik, idiom štampe i medija, baratajući floskulama veoma slobodno i suvereno, Humorom koji se u ovdašnjoj poeziji nije video još od Vujice Rešina Tucića i Voje Despotova. Samom činjenicom da je autor izabrao da sakrije svoj identitet, njegova Skica za petonožnog Aleksandera podsmeva se i poeziji, pesničkoj sceni i egoizmu pesnika. Vredi istaći da postoji još jedan Rikardo, koji takođe objavljuje na navedenim portalima (samo latinicom) i da se pesme zastupljene u ovoj knjizi mogu razumeti prvenstveno kao deo njihovog dijaloga, odnosno, da budem precizniji unutrašnjeg monologa. Ovaj jedinstveni udvojeni pseudonim subverzivno je osveženje jedne u svoj pupak zaljubljene književne scene koju čine sami građanski identiteti. 

Izbor iz nove poezije s prostora bivše Jugoslavije: MEKO TKIVO

Nedavno je u Zagrebu objavljen izbor nove poezije s prostora bivše Jugoslavije. 

Za prvi ovakav izbor posle dugo vremena na jeziku koji se nekad zvao srpskohrvatski zadužen je pesnik Srđan Gagić. Knjigu je izdao Klub A302 Filozofskog fakulteta, koji okuplja studente slavistike. 

Priređivač ističe: "Knjiga ima formu panorame i nastala je iz svesti o prirodnoj potrebi za povezivanjem srodnih pesničkih scena i širenjem fokusa na nešto mlađe autore". 

Izbor okuplja trideset četvoro mlađih pesnikinja i pesnika aktivnih na prostoru Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. 

Među njima su: Aleksandar Gavranić, Almin Kaplan, Ana Marija Grbić, Anja Marković, Bojan Krivokapić, Bojan Marković, Bojan Vasić, Danijel Gatarić, Danilo Lučić, Davor Ivankovac, Dušan Đurović, Goran Čolakhodžić, Irena Delonga, Ivana Maksić, Katarina Fiamengo, Lana Bastašić, Maja Klarić, Marijo Glavaš, Marin Kolić, Mili Đukić, Milica Milosavljević, Naida Mujkić, Natalija Jovanović, Petra Rosandić, Safer Grbić, Slađana Šimrak, Slobodan Ivanović, Sonja Jankov, Spasoje Joksimović, Tino Deželić, Uroš Bojanović, Vladan Šipovac, Vladimir Tabašević, Željka Horvat Čeč.

Priređivač Srđan Gagić (1988) autor je knjige pesama Deca u izlogu (2014) i član uredništva časopisa slavistike u Zagrebu, "Balkan express".

МИЛАН МИЛИСИЦ (сиц!)

НЕПЛИЈАТЕЉ НЕ СПАВА

Неплијатељ не спава. A засто 
Не спава неплијатељ? 
Боли га глава? Лукa? Тиба? 
Неплијатељ je наолузан помоцу зуба 
Којих има пуна уста 
И олузје га зуљa 

Мозда му је хјадно 
A у клевету хјадно је гадно - 
Неплијатеља муци несаницa 
Мозда блине за своју дјецу
За мале неплијатеље 
И лазмисља: На концу
Сто це нам мама скухати у лонцу... 

Неплијатељ никад не милује. 
А засто неплијатељ не милује? 
Зато сто стално спијунила 
Стално иза угла пловилује - 
И уклатко, овако стоје ствали
Све најбоље кај смо ми змислили 
Неплијатељ хоце да поквали! 

Неплијатељ се лазмнозава блзо 
Тако нам слузба јавље 
Али ми цемо га муцити несаницом 
Док му не уплопастимо здлавље 
Ми смо непобједиви и снаге имамо јос 
Да му излесетамо кос 

Глудни
          Кликтај испустимо: 
                                   Hulla! 
Тако се насе екипе побједа слави - 
Ми цемо неплијатеља дотуци цим се појави 
Нецемо неплијатељу дати ни да зине! Нулa! 
Нека гута слине! 
Све сто казе слазе! 
Његове лијеци се не вазе! 

Вазе се само насе лијеци 
Јел ми смо паметнији и веци 
И бољи и хлаблији и јаци 
Ми смо лодзени да будемо плваци  
И само јос тлеба да дознамо 
Како да неплијатеља свугдје плепознамо. 

Милан Милисиц 

(6.7.1941-5.10.1991.)

Мацка на смецу

Бигз, Беоглад, 1984.

Edgar Li Masters - Antologija Spun Rivera

U izdanju izdavačke kuće Metella-Xenia objavljena je knjiga pesama Antologija Spun Rivera, Egara Lija Mastersa. Knjiga sadrži prevod svih pesama iz integralnog američkog izdanja knjige iz 1916. godine.
Jurodivi blog objavljuje tri pesme iz knjige i odlomak iz predgovora.


Noćni čuvar Endi

U španskom plaštu,
starom šeširu širokog oboda,
i kaljačama od filca,
sa Tikom, mojim vernim psom,
i čvornovatim štapom od hikorija,
šunjao sam se sa fenjerom
od vrata do vrata na trgu,
dok su ponoćne zvezde kružile,
a zvono na tornju romorilo
od udara vetra;
i umorni koraci doktora Hila
zvučali su kao da neko hoda u snu,
a petao je pevao u daljini.
A sada neko drugi nadgleda Spun River
kao što su i drugi pre mene.
Sada ležimo ovde, i doktor Hil i ja,
tu gde niko ne provaljuje, niti krade,
i gde nikome ne treba čuvar.


Neli Klark

Bilo mi je samo osam godina;
pre nego što sam odrasla i shvatila šta to znači,
nisam imala reči za to, samo
sam bila uplašena i rekla majci;
a otac je uzeo pištolj
i ubio bi Čarlija da nije bilo njegove majke.
Pa ipak, ta priča se prikačila za mene.
Ali čovek koji me je oženio, udovac od tridesetpet,
bio je novi u gradu i nikad nije čuo priču,
sve dok nisu prošle dve godine od našeg venčanja.
Onda se osećao prevarenim,
a i selo se složilo da nisam u stvari devica.
I tako me je napustio, a ja sam umrla
naredne zime.


Gđa. Kesler

Gospodin Kesler je, znate, bio u vojsci,
i izvukao je šest dolara mesečno kao penziju,
stajao je na ćošku, raspravljajući o politici,
ili sedeo kod kuće čitajući Grantove⁶memoare.
A ja sam izdržavala porodicu tako što sam prala,
i otkrivala tajne o ljudima na osnovu njihovih
zavesa, prekrivača, košulja i suknji.
Jer nove stvari vremenom ostare,
i onda se zamene boljima ili se uopšte ne menjaju:
ljudi ili napreduju ili nazaduju.
Kirije i zakrpe vremenom se povećavaju,
i nema tog konca, niti igle koja će srediti propadanje,
a postoje mrlje jače od sapuna,
i postoje boje koje se javljaju uprkos svemu,
one koje vas krive za propast haljine.
Maramice i miljei imaju svoje tajne –
život i pralja znaju sve o tome.
I ja, koja sam išla na sve sahrane
u Spun Riveru, kunem se da nikada nisam
videla mrtvo lice, a da nisam pomislila da izgleda
baš kao nešto oprano i opeglano.

Edgar li Masters (Edgar Lee Masters, 1868-1950)
sa engleskog preveo Vladimir Stojnić


odlomak iz predgovora:

 Antologija Spun Rivera je stihovana hronika jedne varošice u Ilinoisu, na američkom Srednjem zapadu, vremenski okvirno smeštena na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek. Mnogo je distinktivnih stvari koje ovu hroniku odvajaju od uobičajene. Najpre: nju ne saopštava jedan glas, objektivni hroničar koji redom beleži događaje što sačinjavaju istoriju jednog mesta. Naprotiv, hronika je decentralizovana do krajnjih granica, mnoštvo je glasova koji nam se obraćaju, a oni pripadaju samim učesnicima, onima koji su je i stvarali i čija je refleksija neposredna i subjektivno obeležena. Istorija jednog mesta tako postaje naličje istorije kakvu poznajemo kao disciplinu: to više nije celovita priča, narativ ispričan sa nezavisne pozicije, već niz fragmenata koji se prepliću, sudaraju i razilaze u pokušaju da ispričaju detalje iz sopstvenih života. Druga, možda još bitnija činjenica koja narušava koncept hronike je ta što ovi glasovi ne pripadaju živima. Izmeštanje lirskih subjekata u onostrani, zagrobni svet, i to u trenutku dok nam se obraćaju, omogućava im da progovore na nepatvoren način, koji više nije uslovljen ovozemaljskim interesima, strahovima, koristima i inhibicijama.

Vladimir Stojnić