Thomas Bernhard

JUTRO NOSI VELIKU VREĆU

Jutro nosi veliku vreću.

Kažem mu: tako si staro

da ne treba da me prezireš.

Cipele su ti poderane.

Tvoj kaput nekad je bio moj –

Sedim u rupi i čekam te,

ne kao starica, ne kao deca,

ne kao popo koji posle propovedi

silazi na vino i zemlju trampi.

Dočekujem te s bičem,

drhteći, običan i krhak

kao čičak na suncu.

BIOGRAFIJA BOLA

Gde sam juče spavao, danas je dan odmora. Ispred ulaza

nabacane su stolice, i niko koga upitam za sebe

nije me video.

Ptice su uzletele da bi moje lice nacrtale

u oblacima iznad moje kuće i iznad vrta mrtvih.

Razgovarao sam s mrtvima i govorio o gitari

sveta; oni više ne rađaju svoja usta ni svoje usne

što govore jezik koji vređa psa mog rođaka.

Zemlja govori jezik koji niko ne razume

jer neiscrpan je - iz njega sam istrgnuo zvezde i gnoj

u očajanju

i pio vino iz njegova vrča,

koji je ispečen od mojih bolova.

Ti putevi vode u progonstvo. Čujem Boga

iza okna i đavola u zvučniku

i obojica dopiru mi do srca koje objavljuje propast duša.

Lišće neprekidno leti po ulicama

i spomenike potkopava.

Voleo bih da u oktobru sanjam o zelenilu.

Ispod vrata prikovana je zapovest:

ne ubij

– a u novinama svakog dana izveštaj o tri ubistva

koja bih mogao da počinim ja ili moj prijatelj.

Čitam ih kao basnu,

od jednog uboda nožem do drugog – ne dosađujući se.

Dok oni menjaju meso i slavu, duša mi spava

pod pokretom ruke božje.

Tomas Bernhard (1931-1989)

Poezija, 3/4, 1996.

preveo s nemačkog: Božidar Zec

Filip B. Vukotić

REMBO, BORHES, BAROK

U ključaonici Remboove lule pogled je nastanio svet.
Ključar je budan i umro je u Ženevi, slep, neke 1986.
Ovog trenutka imam devet godina i ližem ogradu terase mokru od kiše.
Moja deca neće videti orah ispred pradedine kuće u Raški,
ali će videti stari bunar i košnice na selu.
Objica su se, ključar i Rembo, verujem, pomagali štapom,
a u nekom jesenjem vrtu pili vodu i lizali med.
Kroz simbole i šifre šetajući Boga da nađem zalomio sam ključ.
Da sam deceniju ranije upoznao barok
Hrista bih ugledao u gotskim mukama.
Ako Ga sanjam kao odojče znači li da sam jednom već mogao nemati put?

Filip B. Vukotić (1985)
iz knjige Drugi miris crveno, Užice, 2011

agon broj 13

Trinaesti broj časopisa Agon u rubrici prevedena poezija predstavlja čitaocima savremenu britansku poeziju, preciznije poeziju predstavnika pokreta British poetry revival. U uvodnom tekstu, priređivač rubrike Bojan Vasić definiše osnove poetike ovog pokreta poredeći ga sa dominantnijim strujama koje su u to vreme postojale na britanskoj pesničkoj sceni i mapira književno-društveni kontekst u kojem su stvarali predstavnici ovog pokreta. Pored uvodnog teksta, objavljujemo izbore iz poezije Roja Fišera, Dž.H. Prina, Lija Harvuda i Alena Fišera. Po rečima priređivača rubrike, u poeziji Roja Fišera dolazi do kombinacije vilijamsovski preciznih i realističnih opisa i epistemološkog skepticizma, često praćenog očuđujućim, halucinantnim vizijama. Izraz Dž. H. Prina, koji je poznat kao inicijator kembričkog kruga pesnika, karakteriše taman i ponekad teško prohodan jezik, sa mnoštvom retkih reči i specijalističkih izraza iz raznih oblasti koji obrazuju, u kontekstu pesme, gotovo autonomne stihove. Li Harvud je pesnik na koga su veliki uticaj izvršili predstavnici bit pokreta i njujorške škole. Za njega karakteristični artificijelni jezik, na tragu nadrealističkog automatizma, u nekim ostvarenjima zamenila je tematika mitizacije kolonijalnog sveta i propadanja Britanskog carstva. Alen Fišer je autor koji u mnogim svojim knjigama vodi kreativni dijalog sa američkim pesnikom Čarlsom Olsonom. Pisao je poeziju u kojoj postoji svest o istorijskoj i geografskoj uslovljenosti određenih toposa i mnoštva uticaja koji ih oblikuju, ali se kasnije posvetio autorefleksivnoj i konceptualnoj poeziji.
U rubrici poezija zastupljene su pesme Marka Paunovića, Eme Stefanovske, Mladena Šljivovića i Enesa Halilovića. Marko Paunović u poemi izrazitog ambijetalnog potencijala, inspirisanoj muzikom islandskog eksperimentalnog kompozitora Johana Johansona dekonstruiše pesnički glas, kako na grafičkom, tako i na semantičkom nivou. Dekonstrukcija je prisutna i u poeziji Eme Stefanovske, ali na jednom svesno eksplicitnijem nivou koji uspelo razaranje teksta bazira na rodno osetljivom pesničkom toku svesti. Znatno je drugačija poezija Mladena Šljivovića iz novog rukopisa, Zen gril. Transparentniji jezik njegovih pesama obiluje humorom, kao i kombinovanjem motiva pop kulture sa ironizovanim i svesno uprošćenim asocijacijama na zen filozofiju. U ciklusu Nova Gvineja, Enes Halilović, njemu svojstvenim pripovedačkim, a opet svedenim tonom, kroz poentirane završnice pesama, prikazuje osobenosti sveta jednog ostrvskog naroda.
Rubrika o poeziji donosi temat posvećen pesnikinji Mirjani Stefanović koji je priredila Jelena Milinković. Okosnicu temata čine eseji Dubravke Đurić i Jelene Milinković. Tekst Dubravke Đurić poeziju Mirjane Stefanović tumači u kontekstu ženske poezije koja egzistira u okviru druge generacije srpskih modernističkih pesnika/inja u uslovima jugoslovenskog socijalizma. Sa druge strane, tekst Jelene Milinković ispituje složenu egzistencijalnu tematiku telesnog u poeziji Mirjane Stefanović, naročito u zbirci Indigo. Pored ovih eseja, objavljujemo i kolaž fragmenata preuzetih iz recenzija knjiga Mirjane Stefanović koje su tokom prošlih pola veka bile objavljivane u domaćoj periodici. Temat upotpunjuje izbor iz pesništva pesnikinje, kao i bio-bibliografska beleška.
Uredništvo se posebno zahvaljuje Bojanu Vasiću i prevoditeljki Jovani Savić koji su čitaocima Agona omogućili upoznavanje sa britanskim pesnicima, predstavnicima pokreta British poetry revival.
Uživajte u čitanju!

Vladimir Stojnić

www.agoncasopis.com

Драгослав Андрић

Један рани Драгослав Андрић, непрепознатљив за читаоце који га знају преко Сваштаре и Стерео-стихова, промишља (прецизно попут Дипена у "Моренама") свој однос са светом предмета, сопствену опредмећеност. Потоње Андрићеве преокупације, везане за језичке експерименте, у овом сведеном дискурсу се ни не назиру. (Можда би структурни изазови Сваштаре били корак уназад у односу на проблематику Из дневника?)

*

Те тако, улазим у своје очи неподударан са самим собом. Ходом још лепљивим од сна, саплићем се о костур јучерашњег дана. Отвореним шакама размичем минуте, упирем челом у сате. Присећам се себе, пабирчим се, постепено се претварам у штиво које се зна напамет, у присилну мелодију што сама себе звиждуће.

Ухваћен у шкрипац између два покрета, док ми мој сопствени корак стоји на путу, собом крчим пут туђој мисли.

---

Кренути некуд а немати појма зашто, вратити се а то и не опазити, у међувремену не постављати себи никаква питања, бити просто пратилац свог сопственог живота, својим знањем о себи разликовати се од себе, ископавати се из наслага наслеђеног искуства и присилног памћења, уткивати се у раздаљине и протицања и мимогреде, развезивати раскрснице, разјуривати стране света, прилагодити вечност ритмовима свог пулса, и вратити се, вратити изненада, не питати се чему, немати појма зашто.

---

Кад сперем са себе сва стања, загледам се у тачку и сав се провучем кроз њу, нађем се тако са друге стране себе, као преврнута рукавица, већ празна а још топла.

Неначети утисци чекају да их пробудим, да их извучем из лежишта и пренесем кроз себе. Утисак, то није нешто моје, то није ништа друго до покрет неживог к мени. Утисци, то су руке предмета, које ме траже и грле.

Ја сам одбегло сећање ствари.

---

Стао сам и погледао у даљину: нешто је хтело да ме се сети.

У том тренутку, полако, крај мене је прошла нека сенка, вукући свог човека.

Драгослав Андрић (1923-2005)

Из дневника, Просвета, 1972,

стр. 13, 24, 36-37.

promocija 12. broja Agona u SKC-u u Beogradu

Poštovani čitaoci,
Jurodivi blog vas obaveštava da će se promocija 12. broja časopisa Agon održati u sredu, 08. juna, sa početkom u 19 časova u Maloj sali na spratu Studentskog kulturnog centra, Beograd, Kralja Milana 48.

Učestvuju autori i prevodioci zastupljeni u najnovijem broju: Sonja Šljivić, Vladimir Tabašević i Biserka Rajčić. Stihove Žaka Ruboa na francuskom čita Vesna Trailović. Program vode urednici Vladimir Stojnić i Bojan Savić Ostojić.

Vidimo se tamo!

Serge Pey

U ZEMLJI U KOJOJ SE GRADI STATUA SLOBODE

SAMO SU STATUE SLOBODNE

U ZEMLJI U KOJOJ JE BOG RAZAPET SAMO JE

MUČENJE SLOBODNO

U ZEMLJI koja govori samo JEzikom SVOJE zemlje

samo su reČnici slobodni

u zemlji gde se proizvode samo slike

da bi zamenile vatru samo je televizija slobodna

u zemlji u kojoj NAFTA TOTAL

prekriva morske ptice Samo

su SREDSTVA ZA DEZINFEKCIJU slobodna

u zemlji u kojoj se sprovode nuklearne probe

samo je radioaktivnost slobodna

u zemlji u kojoj se fOTOGRAfiŠe

poslednje drveĆe

samo je SEĆANJE SLOBODNO

u zemlji u kojoj se PREMIŠLJa izmeĐu dece i pasa

samo su ogrlice slobodne

u zemlji u kojOJ se polaŽe

Čast u legiju Samo su armije slobodne

u zemlji u kojoj se baca kamenjem na ljubav

samo je kamenje slobodno

u zemlji u kojoj se stavljaju MASke

na lica Žena samo su maske slobodne

u zemlji u kojoj je JAVNO MNENJE podvrgnuto ISPITIVANJU

samo su procenti slobodni

u zemlji u kojoj se narodi

smeŠtaju u muzej Čoveka

samo su muzeji slobodni

u zemlji u kojoj se okupLJA

sto hiljada dece na stadionu

samo je stadion slobodan

u zemlji u kojoj se joŠ uvek diŽe palata za pravdu samo je laŽ slobodna

u zemlji u kojoj pesnici LEŽE

po zatvorima samo su zatvori slobodni

ovo nije pesma

ovo su ostrva

koja izmiŠljaju

more

sERŽ pEJ (1950)

S FRANCUSKOG: BOJAN SAVIĆ OSTOJIĆ

Mirjana Stefanović

Nedavno je iz štampe izašla knjiga izabranih i novih pesama Mirjane Stefanović, Promaja. Pesnikinja je dobitnica Nagrade Desanka Maksimović za 2010. godinu. Zadužbina Desanka Maksimović i Narodna biblioteka Srbije su tim povodom objavili knjigu.

KUCANJE SATA

Sat kuca u tišini noći.
Otkucaji se pretvaraju u balvane koji se raspoređuju po sobi popreko, od zida do zida, na ravnomernim rastojanjima jedan od drugoga.
Tako se soba od poda do tavanice ispunjava pravim, lepo obrađenim balvanima, svetlim, jer kora drveta tek što je skinuta.
Bezbolno prolaze kroz sav nameštaj – postelju, orman, stolice, luster i kroz nas.
Iako sijalica nije upaljena, soba svetli, toliko da se oseća komešanje zlatnih mlazeva prašine. Takođe jako miriše na svežu jelovinu.


Mirjana Stefanović (1939)

iz knjige izabranih i novih pesama Promaja (Zadužbina Desanka Maksimović i Narodna biblioteka Srbije, 2011)