Gerhard Falkner

U devetom broju Agona objavljen je mali izbor iz savremene nemačke poezije u prevodu Marka Stojkića i Nikole Todorovića. Jurodivi blog objavljuje jednu pesmu Gerharda Falknera iz ranijeg perioda koja nije ušla u ovaj izbor.

Napuštam tvoju zemlju, Julija

I

dane sam brojao prstima

tvoje i moje, obojio kao tezej

jedno jedro, koje ne beše crno

spavao, pio, grlio te bezazleno

dok su se oči, stidljivo zatvorene

već spremno priljubljene izlagale

podsmehu sati za buđenje.

sad hoću dalje jer znam

da grad ubija žito i među grozdovima

mraz mog pijanstva se budi

znam neću kao jedro da zaboravim

prokockana, tvoja stopala.

II

tihi nas je, dakle, prostor

nadjačao, njegova čista, ledena linija

bez pogovora, neumoljivost

aparata, lampa i sto

prašnjavi list boje jagode, deo

leta na najdaljem kraju disanja

gde stoji naš krevet, gde linije

probijaju u topli svod

u pljusak plamtećeg vazduha, jer smo

zaboravni i prkosni nasuprot

ječećoj plaveti ostalih dana.

III

neki, kaže se

vole svet onakav kakav je

badem slatka jutra, kameni eho

gradova, opale čistog aprila

vole žeđ, buku i još i strme

bezbožne litice iz nežnosti u razdor

oni vole, kaže se

moćne vetrove sa itake

kako se razbijaju u vinogradima pred

neprimetnim staklima njihovih polaroida.

šta je na tebi, julija

za tebe lepota, to je lepršavost

koja ti posrće pred očima

IV

treba li onda zemlja da svene

i bez mene proleće

da se rasipa, moja julija, jer sam

tvoje poklanjam perje, jer se tvoja

suknja u bojama moje zemlje vijori.

jednom, dodirnuo sam te kao

prstom neki oblak, u svakom pijanom satu

prepoznavao sam te od san franciska

do vavilona i jutrom je ležao sneg

na tvojim slabinama, ne, nikakav sneg.

bludniče sada moji dani za svako

parče svetla dok sumanuto

zaplićem maternjim jezikom.

Gerhard Falkner

(iz knjige so beginnen am koerper die tage, 1981.)

Sa nemačkog preveo Marko Stojkić