петак, 5. фебруар 2010.

Bob Perelman



IDEALNA PESMA



Idealno je vreme da se ovo
napiše. Na ulici, idealni

čitaoci baš sad porađaju
budućnost okovani za

prethodno posedovane reči, strukturirane & nestrukturirane rečenice,
prekomerno polne žanrove. Polu-trajna kupovina, vika,

vožnja & pucnjava konstruktivni su
postupci koji jamče podršku ovim vazdušastim

markerima udobnosti i ravnodušnosti,
erekcija, vlažnosti, zaustavljene vidljive moći, uravnotežene,

progutane, zanemarene kao udaljeni udarci usmereni ka unutrašnjosti.
Telo počinje da se seća, njegova

zamenička utopija smrznuta u rigidnu
masu tuđih ratova. Ko u to

može poverovati? Da li je to taj
svet, istanjeni ozon, otmica aviona, špric korišćen u torturi,

meso zatrovane zemlje osigurano ispod stvarne vrednosti okruglo nečitljivo gladni svet
čiji je cilj da proizvede

nesahranjeni život i da ga zađubri u
Nju Džersiju pored Madagaskara. I ja sam

i ti sama, mi lako klizimo u
slepi medijski pristup, izbor

kanala liči na izbor erogenih
zona kojima se obraćamo svojim odelom

od ekonomskog oklopa koji zveči kroz poverljivost
naše privatnosti gde stid postaje

krivica i susreće strah ličnog
nasilja koje moli autostrade

da bar malo budu čiste
& dostojne poverenja. Nije vreme za naciju,

vreme je da naučimo jezike, bar
dva, za početak.

Bob Perelman (1947)
sa engleskog prevela Dubravka Đurić


Нема коментара: