уторак, 17. новембар 2009.

Fabio Pusterla


Pusterla je još jedan u nizu pesnika koji su se svojim izrazom usprotivili neoavangardnim nanosima, samozaljubljenosti i introvertnosti teksta, i odlučili da vrate jeziku izvorni odraz u realnom, uporište, referencu. Kako ističe prevodilac Dejan Ilić, koji je objavio dve Pusterline knjige na srpskom: "nije ovde reč o povratku subjekta, nego o negovanju jedne suptilne i ekstrovertne, mobilne subjektivnosti koja poeziju razume kao pokušaj da se svet (isto tako mobilan) 'snimi' jezikom i u vidljivom ocrta viđeno". Imperativ subjekta je da preispita podrazumevane datosti; da svaki put iznova resetuje svoju rasprostrtost i temporalnost; pri čemu se ti procesi provere ispostavljaju pregnantnijim od samog prisustva u vremenu i prostoru. Upadljiv je, takođe, i povratak pojma istina: koji, doduše stihijski i stidljivo, neprestano preispitujući fundamentalne nemogućnosti jezika (stvari će imati imena i možda manje/ žestine, manje sjaja), pokušava da vrati odbačenu kompetenciju govora u percepciji stvarnosti (takođe, jednog u poeziji dugo zaobilaženog pojma).


PISMO IZ TINIZONGA

Ničeg herojskog u ovom slučajnom
izgnanstvu. Mornari pamte
odvajanje broda od pristanišnog
mosta, muziku za odlazak, poslednje
plotune s kopna? Ja ne,
i ne znam gde, kada, kakav polazak
(ako je polaska uopšte bilo); međutim,
ima tu neka greška
- moja ili tuđa nije važno -
nepredviđeni raspor, pomeren kamen.
Nije dovoljno reći sada se (kada?) ovde (gde?)
otvaraju neobične vizure, oštri uglovi
stvarnosti (a izmiče ostatak kruga).
Poremećaj je drugi, leži u izmaglici
što prepokriva stvari, stapa kuće
ustave hramove; i ko više da zna
jesu li nečuvena podbulost
lica, i poravnavanje vrhova planina
i njihovo povijanje, i ljuljanje
brodova pravi signali, tragovi možda
drugačijeg sveta, što živi ispod i
povremeno provali svom žestinom,
ili fantazmi, čak ni zamislivi?
Izgnanstvo je, svakako, u ovome ne biti
nikada ceo, ne postojati posve
u trenutku, a uvek daleko
od istine.


ISPOD VRTA, 9

Nećeš se sećati ničeg.
Pas Igor, krema za sunce,
dok se ti igraš vetra, duvaš
i smeješ se. U svojoj si preistoriji
ćutanja i kritkova,
iznenadnih otkrića: sunce, vatra,
i sirene vozova, tuneli.
Posle će doći jezik,
stvari će imati imena i možda manje
žestine, manje sjaja. A pamćenje će ti
podići koralne sprudove, nepokretne zvezde
u vremenu. Ali zasad još nema distance,
nema praznine.


VIE SOTTOMARE
Frančesku, Maksimu

Kojih su boja bile kuće
i da li su to čaršavi
lepršali.
Imena dece,
barki i mačaka,
oblaci koje je neko gledao.
Nužnosti, strategije. Ali od kvarta
samo praznina u sećanju ostaje,
mutan toponim. Vie Sottomare,
koje kao da kažu ovde smo, mi smo to,
čekamo vas.

*

I zašto nas, onda, pogađa, šta vidimo,
prijatelji, u ovom odsustvu? Paradigmu
bombi i repe,
hripanje šećerana?
Ali ovde je sastanak:
na mestu koje je moglo i koje ne može
postojati. Uske ulice,
zamišljamo, malobrojne svetiljke.
Hladni morski vetar.


FABIO PUSTERLA (1957)
Stvari bez istorije, Rad, 2002, str. 16, 37, 59.
prevod sa italijanskog: Dejan Ilić



Нема коментара: